Prvi roman kultnog muzičara Lenarda Koena “Omiljena igra”, objavljen pre pola veka, ovog proleća doživeo je svoje izdanje na srpskom jeziku, zahvaljujući izdavačkoj kući Geopoetika.

Mnogo je onih koji “Omiljenu igru” porede sa knjigom “Lovac u žitu” i filmom “Američka lepota”. Bili u pravu ili ne, time knjigu svrstavaju među kultne i neprolazne vrednosti.

“Najmanje bi se pogrešilo kada bi se ovaj Koenov roman prvenac, napisan u njegovoj 29. godini, poredio sa bilo čim drugim što je zapravo on sam napisao. Jer preko montrealskog odrastanja, mladosti, putenosti, erotike i prve ljubavi Koen tj. junak prelazi put od sveta mašte do sveta realnosti: to je doba u kojem se do tada Koen tj. junak događao stvarima, a od tada su se stvari počele događati njemu”, navode iz Geopoetike.

Pisanje ovog romana Koen je završio 1963. godine u Grčkoj, zahvaljujući višegodišnjoj stipendiji koju je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Kada je 2012. dobijao Nagradu Glen Guld, Koen je kao jedan od prvih stipendista novčani deo od pedeset hiljada dolara poklonio istom tom Umetničkom savetu Kanade za potrebe stipendiranja novih mladih umetnika, rečima da: „Bez pomoći i ohrabrenja Kanadskog saveta nikada ne bih ni napisao Omiljenu igru.”

Pročitajte recenziju poslednjeg Koenovog albuma “Old Ideas”

Roman je sa engleskog na srpski preveo Vuk Šećerović. Osim ove, Geopoetika je ovog proloće objavila i knjigu “Isusalim” Mije Kota, koju je sa portugalskog prevela Jasmina Nešković.

Radnja novog romana Mije Kota, napisanog u formi triptiha, prepoznatljivim i neponovljivim rukopisom velikog majstora portugalskog jezika i literature, smeštena je u jednoj zemlji u Africi opustošenoj ratom, bedom, bolestima…

Opterećen grižom savesti zbog nekažnjenog zločina i progonjen avetima sopstvene prošlosti, otac odvodi svoja dva sina i jednog vernog slugu na napušteno i razrušeno imanje nekadašnjeg rezervata, s namerom da tamo zasnuje novo čovečanstvo, ali ne da obnovi i nastavi ljudski rod nego da na ničijoj zemlji zaustavi vreme, zabrani sećanja, snove i uspomene, da se izmesti iz sebe i istorije i da u zaboravu pronađe utehu i način opstanka. Tako se nehotice pretvara u tiranina, a njegova represija nužno dovodi do pobune.

U svetu bez žena pojavljuje se jedna nezvana gošća, a mlađi sin, Muanito, koji je ujedno i narator ove pripovesti, uprkos očevoj zabrani, krišom uči da čita i piše da bi otkrio kako je pisanje, pored snova, najčvršća spona između prošlosti i budućnosti, između zaborava i nade…

(izvor: B92)