Prvi januar, dan posle juče. Eto prođe i taj dan. Stiže još jedna godina; još jedna godina se upisuje u moju radnu knjižicu, zapravo bi se upisala da radim, ali pošto ne radim i ova će godina biti upisana na onu večnu listu. Godina po godinu i doviđenja svete. I čemu da se radujem? Time što sam stariji ili time što nam od ove godine odlažu odlazak u penziju za još četiri meseca? Eh, šta sve može da se desi za šest meseci. Elem, skretoh sa teme. Šta se proslavlja 31. decembra? Kažu Nova godina. Šta ona stara vam više ne treba, suviše je matora pa šta kažu, hajde da nju šutnemo i dovedemo drugu. Pa ne ide to tek tako. Trideset i prvi decembar idealan dan za klopu, piće i skakanje uvis (kad počne muzika). Pa zar se tako dočekuje neko? Ali ko bi onda bacao onoliku pirotehniku, ko bi pucao iz pištolja, pušaka, mitraljeza (zavisi šta je kome ostalo od rata)? Zavalim se ja lepo u fotelju, grickalice spremne (nisam imao pivo, popila mi žena, ali nema veze) daljinac u ruke i fik, fik sa jednog kanala na drugi. Na jednoj televiziji celu noć pevaju (kao da su ih platili), na drugoj neki filmovi izvučeni iz naftalina (mislim da sam ih gledao u crno-beloj tehnici), na trećoj neka tužna scena kao da je dan žalosti, a ne 31. decembar. Pojeo ja one grickalice, vrteo one kanale kad neko kuca na vrata. Pogledam na sat. Deset i trideset. Pa ko je sad u ovo doba zamislim se, i krenem ka vratima. Otvorim kad ono komšija sa trećeg sprata, nabio neku crvenu kapicu na glavu pa izgleda kao oni sa parade. Zove nas kod njih da čekamo Novu godinu. Ja nisam čekao ni Godoa, a kamoli da čekam neku godinu, ali žena navalila i ja šta ću (nije da se plašim žene, ali zna da bude zaguljena kad malo popije). Uđemo mi, kad tamo i komšija sa drugog sprata (onaj što radi u elektrodistribuciji pa kad je lane nestalo struje njega sam hvatao za gušu). Tu su još i bili i Markovići, oni što žive preko puta nas, a tu je bila i ona zgodna frizerka (za pse). Kad prođe pored mene, žena me tera da žmurim. Šta ćeš imam ljubomornu ženu. Muzika neka trešti, ja se izgubio ko cvrčak u zoološkom vrtu, okreći se ovamo, okreći se tamo pa sedoh na kauč, odmah pored one frizerke. Ona klimnu glavom, ja taman da joj odgovorim kad me žena podbode laktom u rebra (još uvek me boli) i ja odmah zažmurim. Domaćin utiša muziku, došlo vreme da se večera. Nešto mislim, jesi li ti lud u ovo doba da se večera, otkad sam ja večerao. Ali žena ustade pa moram i ja.
Predjelo, pa supa, pa glavno jelo, pa pečenje (dve vrste: slano i neslano), pa torte. Nisam bio baš toliko gladan, ali kažu čekamo Novu pa tako se valja. Ajde šta ću, da ne izneverim ljude. Koliko sam shvatio mora sve da se pojede sa stola (osim escajga). Nešto se mislim, pa kako će da dočekaju tu Novu, kad neće imati šta da iznesu pred nju?! Glupo je da dočekaš nekoga praznih ruku, ali to nije moj problem. Ako bude došla kod mene, imam još malo onih grickalica (istina, upala je bubašvaba u njih, ali da se to izvaditi, nije neki problem). Nudi domaćin vino, pivo, ma kupio čak i šampanjac (ja sam šampanjac pio samo na televizoru, inače tu držim čaše sa pićem, što dalje od žene). Nudi domaćin, a ja ćutim. Žena je na potezu. Žena zgrabi rakiju (domaću šljivovicu). E sad je meni lako. Uzimam pivo. Pijem pivo, a napolju gruva ko na Svetog Iliju. Računam nešto, kada bi ljudi te pare koje daju na te pucaljke sakupili, mogli bi da zakupe jedan top od vojske pa da pucaju ko ljudi. A, možda je još bolje da sakupe pare pa da ih odnesu deci u „Ulicu velikog srca“, a ne da im nose ostatke sa tih novogodišnjih zabava. Udubio se ja tako, kad ispred mene se stvori ona frizerka (za kučiće), osvrnem se ja oko sebe da pogledam gde mi je žena, kad ona već leži pod stolom (takva je ona kad popije litar rakije). Uu oslobodio se ja. Sad se lakše diše (ne zbog toga što koristim tablete protiv gripa, već što žena spava). Raspričao se ja sa frizerkom (za džukele), poče ona da mi pokazuje nekakve slike. Te ovo mi je ker Mišel, te ovo mi je momak Fifi. Ne,ne. Obrnuto. Te ovo mi je ker Fifi, te ovo mi je momak Mišel. On je Francuz, zna četiri jezika. Ko, Fifi? A, ne u stvari Mišel. Shvatio sam. Domaćin pušta muziku, svi plešu, hoće i frizerka (za džukce) da pleše i to sa mnom. Ma ’ajde molim te kakav ples, ma ne dolazi u obzir, nećkam se ja, ali ne vredi zapela, pa bog. Šta ja jadan da plešem kad samo „Moravac“ znam da igram i to ono kada se ide u levo, a za desno ne znam, ali gledam u ostale, pa kud me odvuku. Zagrlio ja frizerku (za kalašture), a jedno mi oko gleda na ženu. Ona se malo pomeri, a ja se štrecnem. Preživeh i ovo nekako. Posedasmo svi malo da se ispričamo. Pričaju oni kako je sve ovo lepo, kako jedva čekaju ovaj datum, a ja onako već pripit skočih da kažem koju: Pa šta je ovo vama lepo? Noć kao noć. Jedem i pijem svako veče (ne znam za vas?!). Svako veče gledam televizor, svako veče puštam muziku. Istina ne plešem svako veče sa frizerkom i ne gubim prste od pirotehnike svako veče i ne uništavam šume svako veče, sekući jelke i ne trošim svako veče nekoliko hiljada da uđem u kafanu i plus nekoliko hiljada za dva, tri piva, to stoji, ali ostalo je sve isto kao i bilo koje večeri u godini.
Imao sam još svašta da kažem, ali skoči komšija da broji, svi počeše da odbrojavaju, samo se ja čudim. Pa i ja valjda umem da brojim unazad, ali ko će sa njima da izađe na kraj. E onda dođe ljubljenje, uf to beše najbolje. Kad me frizerka poljubi čini mi se da videh sve zvezde na nebu (ili je to ipak bio vatromet?!). Evo i moje žene, skoči ona pa mene za uvo, pa natrag kući. Ne znam šta joj bi, mora da je nešto loše sanjala? I tako sam ti ja rešio da svako veče čekam Novu godinu, ako ni zbog čega drugog onda zbog frizerke (za mačke, mislim pse, ne znam tačno, još nisam išao na šišanje) i njenih poljubaca tačno u ponoć. Čudo je ta Nova godina. Jedva čekam trinaesti (samo da mi žena bude pijana).