Zavladala je velika zgranutost u nemačkom i opšteevropskom publikumu, pala je senka na moralni autoritet, do skora neprikosnoven. Ovo, međutim, odigrava se u teatru naivnih: nema trajno meritornih u oblasti etičkoj, niko nije neranjiv, da je pravde, kako veli jedan genijalni umobolnik, niko ne bi ostao neišiban. Bolje da svako od nas u sebi samom pronađe tog putovođu, ovome uči nas još uvek upotrebljivi kategorički imperativ, Kantov.Sve to događa se u letnjoj omaglici bez posebnih vesti, pirane su se dale na posao, treba savladati golemu ribu, Moby Dicka nemačkog pesništva.
Izvolite, međutim, draga gospodo mesožderska, najpre napisati Limeni doboš, ili još važniju, onu mudru knjižicu Sastanak u Telgteu! Onde je Grass priznao sve o sudbini književnika, tamo već stoji da su svi oni jedna nesigurna gomila intelektualnih razbojnika, pijandura i lažova, ma kako darovitih, ma kako duhovitih, ma kako privlačnih za ljudsko oko. Učešće jednog sedamnaestogodišnjeg klipana u nacističkim trupama, makar i SS, zanemarljiva je epizoda, treba videti šta se nalazi u svakoj od mnogobrojnih pesničkih duša.
Ne zanosite se, drage moje gospe i vi slučajni čitatelji među muškim jedinkama, kolorisanim portretima književnika, čak ni onih naočitih. Ništa se nije promenilo od baroknih vremena, opisanih u sastanku na reci Ems. Pa taj domjenak još uvek traje, Das Treffen in Telgte jedna je stalna institucija, svi su još uvek za onim stolom, pri konobarici Libuschki, jedu, piju i ponešto zapisuju usput, ali svemu tome, u krčmi literature napisanom, verujte samo na pola, samo s velikim oprezom! Jer pesnici će katkad ispripovedati stvari grozne, nekad istinite, povremeno preterane, ali s kojim motivom? Da li uvek čista srca i najlepših namera?
Ova tragedija”, veli jedna ličnost telgteskog sastanka, “ova tragedija, jedina u Njemačkoj, svjedoči o veličini, jer ne proglašuje nekog jednostrano krivim, kao što je uobičajeno, već optužuje cjelokupnu slabost i nemoć čovjeka, njegovu uzaludnu dobrotvornost”. Ovaj Augustus Buchner iz Grassove knjige govori još otvorenije o skupnoj pesničkoj potuljenosti: “…u kojega je čak šutnja bila slična predavanju: znao je tako snažno šutjeti da bi bilo moguće njegova nijema razdoblja citirati kao govorne oblike.”
Zbog čega niko ne proniče u šutnju pesničku, no samo u njegov govor? Grass je, prema jednostavnom tumačenju “dugo šutio”, ali možda i nije. Još u godini 1979. ispovedio je i ovo: “zagonetka može imati kako vedro rješenje, tako i tragično”. Baš danas prisustvujemo toj verziji kojoj naginje sva štampa, dramatizirajućoj, moralizirajućoj, tragičnoj. Ali kako “stvar treba dovršiti, ne može se jednostavno pobjeći”, mi, današnji učesnici sastanka u Telgteu dokrajčimo ovaj spor, makar on bio i na štetu pesničke gilde, čitajmo uporno Grassa iz godine 1979: “Otkad gospoda pjesnici tako dosadno teže za pukom istinom?”
Jer postoje i nepesničke istine, a one u pesnika u stanju su da odjedanput rasprsnu se kao mehur od sapunice. Kao i istine svih ljudi. I pesnik u prilici je da prešućuje, da krivotvori, da lažno svedoči, da se krivo opredeljuje, da se kaje i lupa u glavu što je nekada davno počinio, a katkad da ništa slično ne prizna, do groba! Setimo se Celinea, Hamsuna, Ciorana, Handkea.
Tako ne dajem baš mnogo na ono naknadno klečanje pred vrhovnim sudstvom, ne verujem u praksu priznanja (najčešće iznuđenih) iz vremena boljševizma i iz mnogovekovne rutine katoličanstva. Probitačnije je čitati ono što pisac priznaje svakom svojom rečenicom, u metafori ili ne. Pesnik ionako živi na način posredan, alegoričan, tako ga treba uzimati. Zato je Grass pre četvrt stoleća zabeležio u svojoj noveli, za svaki slučaj: “…kad bi pjesnike htjeli kamenovati, zasuti mržnjom, ruka bi s perom još uvek štrčala iz gomile nabacanog kamenja”.
“Znam ko sam onda bio”, kaže on na kraju Sastanka u Telgteu. “Znam još više. Samo ne znam tko je zapalio Mosnu gostionicu, ne znam, ne znam…” U toj mudroj knjižici pominje se i neovlašteno tiskanje, i nakladnička gramzivost. “Šta (onda) koristi ono zgražanje? Ima li još smisla da i dalje, kao da se ništa nije dogodilo; čitate naše rukopise? Ne zvuči li nakon onakve živoderske gozbe svaki stih šuplje?”
Ko je potpalio vatru u sastajalištu pesnika našeg vremena, u literaturi nemačkoj i evropskoj, gde svaki čas nešto gori? Kome ide u korist a kome na štetu taj plamen? Ko drži uvek spremne žigice u džepu? Ne znam, ne znam…
Feral Tribune, 23. kolovoza 2006.
preuzeto sa pescanik.net
PROGRAM FESTIVALA KROKODIL:
Na KROKODILU 002, koji će se održati od 10. do 12. juna u Muzeju istorije Jugoslavije (bivši Muzej 25. maj), nastupaju:
1. Bora Ćosić
2. Peter Adolphsen
3. Damir Karakaš
4. Zoran Ferić
5. Predrag Lucić
6. Zvonko Karanović
7. Olja Savičević Ivančević
8. Beqe Cufaj
9. Slavoljub Stanković
10. Selvedin Avdić
11. Slobodan Tišma
12. Ivana Sajko
13. Filip David
14. Bekim Sejranović
Muzičari:
1. THE BOOKS OF KNJIGE
2. K.O.F.Y.
3. Pesnicenje off program
************************************************
Smešno neko ime: KROKODIL.
Jeste, u pitanju je skraćenica (znate tu staru foru sa skraćenicama – FEST, BITEF, BEMUS, AFŽ, SUBNOR, PUMA…)
KROKODIL je:
Književno
Regionalno
Okupljanje
Koje
Otklanja
Dosadu
I
Letargiju
Šta je ovde ključna reč? Pa, recimo da je skoro svaka bitna, najbitnija.
K njiževno je poslednjih decenija bilo priklješteno između prašnjave, memljive mrsomudije državotvornih pretenzija i estradnog kupoholisanja grabljive provenijencije. Književnost bi trebalo da bude zanimljiva, poučna, stimulativna, zabavna.
R egionalno se rabi i zloupotrebljava od kako je krenulo „pomirenje“ među narodima. Ratni profiteri transformišu se u mirnodopske pomiritelje koji su prvi krenuli u tržišno osvajanje teritorija čije su pljačkanje do juče podržavali. Fin svet se nikada nije ni svađao, normalnim ljudima politika nije isprala mozak ni tada ni sada, obrazovanom i dobronamernom i inteligentnom delu ovdašnjih naroda region je uvek bio duhovna i jezička celina. Prostor je velik, nije sramota zvati ga i tržište.
O kupljanje kao upoznavanje, kao druženje, kao workshop, kao udruživanje, kao spajanje, kao razmena…
K oje O tklanja D osadu I L etargiju – koliko puta ste čuli nekoga da traži neki vid zabave koji će mu pomoći „da odmori mozak“? Letimičnim uvidom u aktivnosti te osobe videli biste da ni tokom radnog vremena ne angažuje svoje sive ćelije u većoj meri. Lenjost mozga proizvodi dosadu, isprazni vidovi zabave letargiju. Većinu više ništa ne zanima, većinu mrzi da se pokrene, angažuje, pobuni protiv bilo čega. Građani koji ne čitaju i ne razmišljaju predstavljaju vlažni san svih vlastodržaca. Poslušni konzumenti spremni da progutaju svaku gorku pilulu sve dok je zamotana u slatki omot blještavila grandioznih šou-programa, tuđih, podjednako besmislenih života i gladijatorskog nadmetanja. Zapamtite, književnost, ona prava, jeste zanimljiva, poučna, stimulativna, zabavna…
A ponekad i sve to odjednom.
