Literarna zaostavština Virdžinije Vulf, cenjena za njenog života, jedno vreme bila je osporavana, a potom i zaboravljena. Danas je njeno ime vezano koliko za njeno književno delo, toliko i za njen nekonvencionalan i tajnovit život.

Slavna engleska romansijerka i književna kritičarka Virdžinija Vulf provela je život boreći se s demonima iz svoje podsvesti. Večito u senci svoje starije sestre Vanese, talentovane slikarke, ophrvana tugom zbog prerano izgubljene majke, potom starijeg brata Tobija i polusestre Stele, bila je žrtva iscrpljujućih nervnih napada, strašnih glavobolja, vizuelnih i slušnih halucinacija. Deo svog ogromnog duševnog tereta pretakala je u književnost, unoseći mnoštvo ličnih utisaka i emocija u svoja dela i deleći sa čitaocima svoja životna iskustva. Kada više nije mogla da izdrži bol, odlučila je da se prepusti nemilosti reke Uz. Okončala je život u 59. godini, u nadi da će tako osloboditi muke ne samo sebe, nego i svog voljenog muža Lenarda.

Život obeležen depresijom, strahom od ludila i samim ludilom, naposletku okončan samoubistvom, stvorio je od te književnice tragičnu junakinju koja je inspirisala mnoge druge umetnike i postala deo savremene kulture. Literarna zaostavština Virdžinije Vulf, cenjena za njenog života, jedno vreme bila je osporavana, a potom i zaboravljena, da bi tokom sedamdesetih godina prošloga veka, u vreme procvata feminističkog pokreta, povratila interesovanje čitalaca i kritičara. Danas je ime Virdžinije Vulf vezano koliko za njeno književno delo, toliko i za njen nekonvencionalan i tajnovit život. Engleska književnica postala je deo legende.

Rano suočavanje s bolom

Virdžinija Vulf rođena je u zimu 1882. godine u Londonu, u uglednoj porodici intelektualaca, kao Adelaida Virdžinija Stiven. Njen otac Lesli Stiven, čovek preke naravi, bio je ugledni književni kritičar, istoričar i biograf, autor „Rečnika nacionalne biografije“. Svojoj kćeri je još u detinjstvu usadio ljubav prema književnosti. Iako je među preporučenim naslovima bilo mnogo onih koji nisu bili u skladu s njenim uzrastom, mala Virdžinija, ili Džinija, kako su je zvali ukućani, u knjigama je pronašla izlaz iz stvarnog sveta, koji je često bio previše surov i negostoljubiv za to mlado i osetljivo biće.

Majka Džulija Stiven (rođena Dakuort) bila je lepotica na glasu, obrazovana i otmena žena blage naravi i veoma privržena porodici. Bila je model mnogim slikarima, koji su ovekovečili njen lik na svojim platnima. I Lesli i Džulija bili su udovci i imali su decu iz prvog braka – Lesli jednu kćer, koja je veći deo života provela u psihijatrijskim klinikama, a Džulija kćerku i dva sina. Brojna porodica živela je relativno srećno sve do iznenadne Džulijine smrti, koja je veoma potresla i Leslija i decu. Činilo se da je mala Virdžinija, kojoj je tada bilo 12 godina, najteže podnela gubitak majke. U tom periodu doživela je svoj prvi nervni slom i dugo nije izlazila iz postelje. Njena nežna psiha bila je dodatno uzdrmana hladnim i strogim držanjem oca koji nije bio blizak sa svojom decom i nije umeo da podeli s njima svoj bol za voljenom suprugom.

Jedno vreme o deci se brinula književnica Vajolet Dikinson, porodična prijateljica. Vajolet je bila posebno naklonjena Virdžiniji, koja ju je intrigirala svojim neobičnim psihičkim sklopom, kao i darom za pisanje. Devojčica se veoma vezala za tu ženu, pod čijim je uticajem još više zavolela književnost.

Nakon majčine smrti ulogu domaćice u kući preuzela je najstarija kći Stela, ali je i ona ubrzo umrla. Potom je teret brige o porodici pao na sledeću po uzrastu, Virdžinijinu rođenu sestru Vanesu, koja se, za razliku od blage i pomirljive Stele, stalno suprotstavljala ocu i nastojala da se oslobodi nametnutih obaveza. Posle Leslijeve smrti, Virdžinija, Vanesa i njihova rođena braća Tobi i Adrijan preselili su se u Blamzberi, područje Londona koje su naseljavali intelektualci. Dom sestara Stiven postao je mesto okupljanja napredne engleske mladeži, kritički nastrojene prema razmaženom viktorijanskom društvu, i vrlo liberalne u pogledu seksualne orijentacije.

Virdžinija je bila vrlo bliska sa starijim bratom Tobijem, koji je bio njen idol. Za razliku od nje, Tobi je, kao muškarac, imao mogućnost da se obrazuje. Radoznala devojka žedno je upijala sve ono što joj je brat pričao i čitala lektiru koju joj je on preporučivao. Tobi joj je preneo strast prema Šekspiru, kao i prema kulturi drevne Grčke, zbog čega se cela porodica 1907. uputila u obilazak te zemlje. To putovanje donelo je, međutim, još jednu bolnu i neizlečivu ranu Virdžinijinom srcu: Tobi je umro od tifusne groznice koju je zaradio na putu.

Nekoliko dana nakon te tragedije usledio je još jedan težak udarac: Vanesa, za koju je Virdžinija bila veoma vezana, objavila je da će se udati za Klajva Bela. Mlada književnica bila je veoma pogođena tom vešću ne samo zbog toga što su se sestre jedna drugoj zaklele u ranoj mladosti da se nikada neće udavati i da se nikada neće razdvajati, nego i zbog toga što je Klajv umesto nje odabrao njenu stariju sestru. Vanesa je oduvek bila uzor Virdžiniji, ali i predmet njene najogorčenije zavisti i ljubomore. Virdžinija je verovala da je Vanesa u svemu bolja od nje: da je lepša, šarmantnija, talentovanija. Vanesina udaja probudila je u njoj strah od usedelištva i podstakla samopreispitivanje koje joj je donelo nove psihičke potrese.

Uspeli književni eksperimenti

Dve godine kasnije Virdžinija je sasvim neočekivano pristala da se uda za porodičnog prijatelja Litona Strejčija, koji je otvoreno priznavao da je naklonjen sopstvenom polu. U to vreme mlada književnica je, po uzoru na svog oca, počela da objavljuje svoje kritičke eseje i članke u štampi, a posvetila se i pisanju svog prvog romana. Iako ju je Liton podsticao da se bavi književnim radom, njihov brak nije mogao da opstane, tako da se par vrlo brzo razveo.

Virdžinija se 1912. udala za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Lenarda Vulfa, koji je bio jedan od stalnih posetilaca doma u Blamzberiju. U njegovoj izdavačkoj kući „Hogar pres“ objavila je 1915. prvi roman, koji nije imao velikog odjeka u javnosti, ali je nagovestio sve ono što će se naći u njenim kasnijim književnim radovima.

Virdžinija Vulf bila je jedan od pionira modernizma ne samo u Engleskoj nego i u svetskoj književnosti. Njen stil pisanja bio je po mnogo čemu eksperimentalan. Virtuoznim jezikom slikala je svakodnevicu viktorijanske više srednje klase, istražujući unutrašnji svet svojih junakinja. Likovi Virdžinije Vulf neprestano se preispituju i razmišljaju o svrsi svoga postojanja i o verodostojnosti svojih doživljaja. U svom najčitanijem delu romanu „Gospođa Dalovej“ savršeno je izvela književni eksperiment „toka svesti“. Radnja romana odigrava se u jednom julskom danu, ali se kroz svest glavne junakinje pretače u prošlost i potom vraća u realnost.

Pored romana, među kojima su značajni i „Ka svetioniku“ (1927), „Orlando“ (1928) i „Talasi“ (1931), pisala je i eseje i književne kritike. Njeni članci bili su veoma uticajni, a poseban značaj dobili su tokom sedamdesetih godina prošloga veka, zahvaljujući uzletu feminističkog pokreta. Virdžinija Vulf ukazivala je na teškoće koje žena ima ukoliko želi da se bavi bilo kojom profesijom, a posebno pisanjem. Njena preokupacija ženskom sudbinom proistekla je iz ličnog iskustva. Kao devojčica nije imala mogućnost da se školuje kao, recimo, njen omiljeni brat Tobi, što je u njoj pobudilo osećaj da joj je duh nepravedno i neopravdano sputan. Iz eseja „Sopstvena soba“ (1929) potiče njena poznata rečenica: „Žena mora imati novac i sopstvenu sobu, ukoliko želi da piše fikciju“.

Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman „Godine“ (1937), ne baš uspelo delo, kao i poslednje veliko ostvarenje roman „Između činova“ (1941).

Bekstvo u večnost

Celoga života Virdžinija Vulf je vodila dnevnik, koji je nakon njene smrti Lenard objavio u skraćenoj i prečišćenoj verziji, u četiri sveske. Pisanje dnevnika bio je jedan od načina da se književnica oslobodi svog teškog duševnog tereta. Vodila je i intenzivnu prepisku s mužem, sestrom i prijateljima, među kojima je bila i pesnikinja Vita Sekvil Vest. Virdžinija je Vitu upoznala 1922. godine, a njena prvobitna odbojnost prema toj ekscentričnoj aristokratkinji vremenom je prerasla u ljubav. Vita je bila udata za Harloda Nikolsona, koji je, kao i ona, bio biseksualan. Vita i Virdžinija započele su prvo prijateljsku, a potom i seksualnu vezu. Virdžinija joj je posvetila svoj roman „Orlando“. „Sav uticaj koji je Vita imala na Virdžiniju nalazi se u ’Orlandu’, najdužem i najšarmantnijem ljubavnom pismu u književnosti, u kojem ona istražuje Vitu, provlači je kroz vekove, bacaka je iz jednog pola u drugi, igra se njome, oblači je u krzna, čipku i smaragde, zadirkuje je, flertuje s njom, spušta magleni veo na nju“, napisao je kasnije Najdžel Nikolson, sin Vite Sakvil Vest.

Početak Drugog svetskog rata doneo je nove duševne patnje Virdžiniji Vulf. Bombardovanje u kojem je srušena njena kuća u Londonu, kao i strah za muža koji je bio Jevrejin, izazvali su nove napade glavobolje i halucinacije. Utonula je u depresiju, koja se posebno pojačala nakon završetka poslednjeg romana „Između činova“. Smatrajući da više ne može da muči Lenarda i da će mu biti lakše bez nje, 28. marta 1941. godine napisala je mužu oproštajno pismo, obukla haljinu, napunila džepove kamenjem i utopila se u reci Uz, nedaleko od njihove kuće u Saseksu.

Kao i svakog dana u vreme ručka, Lenard je došao u dnevnu sobu da razgovara sa suprugom i veoma se začudio kada je video da je nema. Ugledao je kovertu s Virdžinijinim rukopisom i shvativši šta se desilo unezvereno izjurio iz kuće da je traži. Telo književnice pronašla su seoska deca dve nedelje kasnije.

U poruci mužu Virdžinija je, pored ostalog, napisala: „Dragi moj, uverena sam da ponovo ludim. Osećam da nećemo ovo preživeti ponovo. I ovoga puta neće mi biti bolje. Počinjem da čujem glasove. Ne mogu da se usredsredim. Zbog toga sam donela jedinu ispravnu odluku i radim ono što mi se čini kao najbolje. S tobom sam bila srećna apsolutno. Ti si meni bio sve o čemu sam mogla da sanjam. Ne mislim da su dva čoveka mogla biti srećnija od nas dvoje, dok nije došla ova strašna bolest. Nemam više snage da se borim“.

Romani i kritički eseji Virdžinije Vulf nakon rata ocenjivani su kao snobovska literatura. Tek sedamdesetih godina promenjena je percepcija njenog dela, kada joj je vraćen književni ugled, ali prevashodno kao preteči feminističke ideologije.

Inspiracija umetnicima

Oko imena Virdžinije Vulf izgrađen je kult zasnovan na njenom nekonvencionalnom životu i tragičnoj smrti, koji su postali inspiracija mnogim umetnicima. Njeno ime našlo se u naslovu poznate drame Edvarda Olbija „Ko se boji Virdžinije Vulf“. Prema tom delu, koje zapravo nema nikakve veze sa životom engleske spisateljice, snimljen je 1966. istoimeni film. Edna O’Brajen napisala je 1981. godine dramu „Virdžinija“, posvećenu slavnoj književnici, koja je s uspehom izvođena na mnogim scenama u svetu. U romanu „Sati“ Majkla Kaningema Virdžinija Vulf je jedna od glavnih junakinja i misteriozni koautor pisca. To delo postalo je popularno zahvaljujući ekranizaciji u kojoj ulogu Virdžinije tumači Nikol Kidman.

Valentina Bulatović , 26.05.2013.

Izvor: AKTER