3. Oprezno: Srbija nije dobro mesto za život i zato što nije sasvim bezbedna. Posebno ako nekoga pratiš. 4. Kao u isti mah insajder i autsajder, biti deo groteske. Pišući prozu, ne razmišljati o publici; pišući dramski tekst, na nju misliti. Pišući prozu, čitati; pišući komad, ne čitati. 5. Ne viđati se s lokalnim piscima, da se ne bi manje bavio literaturom nego književnom scenom. 6. Baviti se novim knjigama ali se vraćati starima (Bolanju, Frenzenu, Bernhardu, Selinu, Prustu, Čehovu, Servantesu, Starom Zavetu…). Ono što pišeš mora da bude stilski različito od onog što čitaš. Ako ispadne da ipak ima sličnosti, parodiraj je. 7. Pisati svaki dan, sem na kratkim putovanjima. Tad samo raditi re-write: put na dva-tri dana mentalno osvežava po merilima turističkih agenata, novinara i makroa. I putopisaca, no ne i pisaca. 8. Putovati, u inostranstvo, na duže. 9. Nositi lap-top mada se, paradoksalno, nakon putovanja često ošamuti iako se najčešće koristi na putovanjima. 10. U izrazito hibridnoj zbilji, od učestalosti paradoksa više bi čudilo samo njihovo odsustvo. Beležiti samo najmaštovitije paradokse: i takvih je sasvim dovoljno. 11 Nošenje teškog ranca s lap-topom i knjigama je dobro i zbog tela. Pisanje narativa je i fizički posao: vežbati (tegovi, trbušnjaci, bokserska kruška). 12. Spavati. Ćutati.