pogotovo što je tu pre jedva mesec dana trijumfovao sa ljubljanskom predstavom beogradske autorke Milene Marković – BROD ZA LUTKE i dobio glavnu nagradu Sterijinog Pozorja. Pored toga, glumci su oduševljeni radom sa rediteljem Popovskim, a on opet, pun hvale za glumce HNK Rijeka i goste iz Zahgreba.

Sreća koja je sijala iz pogleda autora i glumaca posle predstave, rezumljiva je za ljude koji su posle dugog i napornog rada došli do uverljivog rezultata za koji su se spremali i u koji su verovali. U svakom slučaju – jasno je da se ekipa sastavljena od glumaca, reditelja, dramaturga, scenografa i kostimografa, svetlo dizajnera i muzičara, odlično zabavljala na probama i da se odlično provodila na premijeri – skakali su, igrali, pevali, svirali, smejali se sopstvenim vicevima i dosetkam, uživali u uspešnim egzibicijama scenografa pod pseudonimom NUMEN, o čijoj sam umetnosti vezivanja selotejpa za scensku rekvizitu i glumce već pisao povodom predstave METAMORFOZE po Ovidiju, na kraju sezone u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu. Sinoć me je, kao čudo nevidjeno, reditelj Popovski predstavio tom istom mladom i simpatičnom scenografu da i on vidi toga nesrećnog kritičara koji se usudio da kažejednu takvu besmislicu za svet u kojem oni uspešno žive i rade, da je selotejp nasledjen iz lošeg amaterizma i da je samo caka i dosetka, a ne i strukturalno scenografsko rešenje. Smejali su se obojica, a i ja sa njima.

Ali – opet mi je kako sam i rekao, bilo teško da živim u sukobu sa opštim ugodjajem sreće i veselja glumaca i učesnika predstave, jer sam imao utisak da sam redak zver koji kvari lepo smiišljenu ZABAVU i radost izvodjača. No – ipak, imao sam toliko snage da i posle predstave kažem i glumcima i reditelju osnovnu primedbu na ovo delo, a to je – nedostatak društvenog i političkog knteksta… A, kako sam i njima sinoć rekao – igrati Danila Harmsa koji je pisao protiv surovog stalljinizma i stradao mlad od terora Socijalističke državne pesnice, protiv koje je do poslednjeg daha pisao, lajao, vikao, kreveljio se, smejao se, kikotao, histerično se kezio, mumlao, pevao, plakao, skako u plitku vodu, bacakao se tekstovima i akcijama, dotle da je na kraju bio i zatvoren i ubijen…. Dakle igrati Harmsa bez političkog i društvenog konteksta POBUNE protiv jednoumlja vlasti, moći, države..to znači igrati samo najpovršniji sloj jezika – slova nabacana na papir, pa neka uzme ko šta hoće i neka sam sastavlja rečenice od tih slova!…

Istina je – to jesu bile Harmsove rečenice, ali nisu bili njegovi ljudi i njihove priče, nego su to bili neki nepoznati i pootpuno nebitni ljudi, zapravo neke karikaturalne figure nekih likova koji postoje samo na papiru, odnosno na nekoj izmišljenoj zabavljačkoj sceni, smišljenoj za zabavu dokonih bogataša na letnjem odmoru.

Jeste, već sam i ranije znao da se to može očekivati od Aleksandra Popovsklog, ali sam pomislio da će se i on sam IPAK, smilovati na nesrećnoga Danila Harmsa i da će ući u pokušaj osvajanja tragične komike njegovih apsurdističkih prekopavanja po natruhama i naslagama života porobljenog i okupiranog naroda drevne Rusije, ili bilo kog naroda koji je potpao pod teror sopstvene vlasti!…Pa zar je danas u našem okruženju malo takvih naroda kojima i sami, nažalost, pripadamo!?…Ne – Popovski je pažljivo IZBEGAVAO svaki društveni kritički kontekst i pravio je prostu i razigranu cirkusku zabavu. Zato se ti nepovezani skečevi, kojima se ni premijerna publika nije baš od srca ili bar ne dovoljno smejala, jer su bili vicevi suviše lični i suviše udaljeni od stvarnosti, zato se, kažem te iskrice oslepljene Harmsove duhovitosti kojima je oduzeta ubojitost društvene kritike, zato je to sve igrano u nekom izokrenutom CIRKUSU i zato se žanr u kome je to vidjeno i predstavljeno zove tako besmisleno i trapavo – DESTETIKA, tobože destrukcija estetike i još jedna odrenica, takodje besmislena – sve-da-se-Vlasi-ne-dosete-jedu – GLAZBENA PARANOJA!

A u stvari – publika je sedela – opet besmisleno i proizvoljno, za postavljenim čašama i pićem, kafanskim stolićima, na hokličicama u centru neke arene, kao tobože da je u cirkuskmoj šatri, a glumci su iza kružne zavese koja se  neprestano otvarala i zatvarala na raznim delovima te spoljne kružne scene – dotrčavali, da bi odigrali jedan pa drugi slučajni –  SKEČ, sve besmisleniji od besmislenijeg – bez društvene i, naravno ni slučajno nikakve – POLITIČKE odrednice. I šta je ostalo od Harmsa – ostao je verbalni humor i glumačka veština da se zaigraju na neku temu koju su oni medjusobno, uglavnom za sebe –  dogovorili na probama. I, kako sam već rekao – glumci su se odličnoi zabavljali i sa njima i Aleksandar Popovski, na koga se ne mogu dovoljnmno nahvaliti, kao da su omadjijani njegovom DESTETIKOM, taman kao i glumci u Jugoslovenskom Dramskom, Ljunbljanskoj Drami ili u Zagrebačkom Gavelli,  a kad ono, nažalost – sve vam je to jedan običan i napirlitani obesmiščkjeni Miš-Maš jer on, Popovski tako hoće!
Još da kažem i ko je od glumaca tu igrao, jer su bili zaista vešti i brzi, radosni i razigrani, puni glumačkog samopuzdanja, ali im je falio dramski predložak i strukturisana režija – ovako je ostala od svega GLUMAČKA IGRA i to ODLIČNA! Evo dakle njihovih imena iz programa predstave. Zdenko Botić, Tanja Smoje, Anastazija Balaž Lečić, Marija Tadić, Igor Kovač u alternaciji sa Ozrenom Grabarićem, Damir Orlić i Jasmmin Mekić. Svi dobri – ni jedan slabiji od drugog! Toliko za glumce, a ostalo – kako se kome svidi, pa nek vidi!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, četvrtak, 22.jul 2010