Do kraja godine u izdanju „Nove Poetike“ pojaviće se roman „Kaurinova kletva“ Stevana Šarčevića.

FB stranica knjige je:

https://www.facebook.com/pages/Kaurinova-kletva/612995878736909

Nedaleka budućnost, Vojvodina, selendra koja je probijanjem transevropskog koridora pretvorena u trgovački centar. Mlada učiteljica, Jasmina, biva otpuštena i pada u očaj. U međuvremenu pristiže velegradski policajac Đorđe, istražujući surovi zločin i među njima se rađa ljubav.  Slučajno otkriva da je žrtva zločina zbog koga je stigao Jasminina rođena sestra.

Njegovim povratkom u Beograd otkriva se svet elektromobila, korporacija i kiborga, ali istovremeno i svet bandi, siromaštva i bezakonja, zaražen naizgled neizlečivim virusom.

Pa opet u takvom svetu deluju drevne sile. Sestrinstvo je tajni veštičji red koji vekovima unazad pruža bogatima i uticajnima mogućnost da u stvarnosti dožive svoje fantazije. U visokim krugovima su popularne i zaštićene su kroz vekove.

Prateći tragove zločina Đorđe u jednom trenutku biva zaražen i gubi posao. Napušta Jasminu u strahu da je ne zarazi. Razočarana ona upada u mrežu Sestrinstva, svet prostitucije i kriminala. Međutim, otkriva se da je Jasmina krvni pretedent na čelnu poziciju Sestrinstva. To joj ne olakšava položaj, naprotiv konkurencija će od nje načiniti životinju ne bi li je se oslobodila, jer Drevna uloga Sestrinstva je pastirska – na Bećar Salašu devojke se dovode do stadijuma kad i same poveruju da su životinje.

Đorđe tražeći Jasminu sve više otkriva i najzad stiže do drevnog neprijatelja Sestrinstva – do Crkve. Prema starome predanju uzdizanja Sestrinstva su ciklična. Đorđe se sve više upliće i polagano shvata da se sprema prevrat u koji su upletene vojne frakcije, sindikati, crkva, pa čak i republikom obezvlašćena kraljevska porodica.

Dok crkva nalazi saveznike, unutar Sestrinstva pretedenti za vođstvo se bore oko prstena koji im obezbeđuje status. Pri tome bez pardona gaze leševe, vešto uklanjajući tragove.

Prevrat se događa, ali umesto da napaćenom stanovništvu olakša život, donosi samo nove užase. Sestrinstvo se uzdiže uprkos svemu, a Đorđe i Jasmina umiru.

Ljubavni trougao između policajca, učiteljice i devojke koja se bori na strani Otpora. Kanibalizam. Advokat koji bira pogrešnu stranu. Gazdarica bordela koja prodaje Plavi Grom, izuzetno jaku drogu. Vojnik koji žrtvuje brata. Sveštenik koji otkriva kletvu. Mnogo raznovrsnih karaktera koji imaju isti cilj – da po svaku cenu dobiju ono što žele.

Andrea Baskin

***

Koliko je čovek pokisnuo određuje činjenica sa koliko ambicije neko ulazi u noć. Ako osoba A želi stići do tačke B bez kišobrana C, desi joj se belaj po svim tačkama. Sa druge strane, osoba koja ide na važan sastanak i paor koji gleda u suvu njivu, nemaju isti stav prema kiši. I za pisanje i za čitanje bitan je stepen ambicije kojom ulazimo u knjigu. Stevan Šarčević nije čovek bez ambicije ni da pokisne za pisanje ako treba, ali je u stvaralačkim godinama kada je svestan da se gine za bitnije stvari. Tu je negde i ćorsokak raskorak u koji ume dovesti sopstvene rečenice, ali šetnja po svetu koji nam je podario zavisi više od nas samih.

Prvi problem, na koji nailazimo pri čitanju romana koji neguju motive fatalizma i mistične predodređenosti, je to što se arhaizmi koji su bili obeležje vremena Nastasijevića, Komarčića, Vidakovića i Rankovića, često iskašljavaju iz jetre. Pisci, takođe, usled neshvatanja zakona tržišta, često polaze u stvaranje nekih novih „pletisanki“, nelogičnih kovanica, jer su manje međ’ javom, a više pod dnom.

U srpskoj književnosti je već duže na snazi motiv pisca gubitnika, nasuprot salonskoj refleksiji, memoara domaćica u pokušaju i osvajanju „časnog krsta“ novoprobuđenih Mišića, Putnika, Stepanovića, te njihovo izjednačavanje sa Mladićem u dojučerašnjim kosmopolitama. Računica je prosta. Pare najčešće zaobilaze pisce, a nada je ta koju poslednju udari svemirski brod na pešačkom.

U stilovima je prisutno mutiranje jezičkog izraza i očekivanje reakcije tipa „mora biti da je jako pametno, pošto ništa ne razumem“, ali češće sve to nailazi na zevanje, usled ukrašavanja prostih rečenica kao što je „ide Pera u školu“. Rezultat – „Žustro ide bledunjavi Pera u mramornu školu“ je u najmanju ruku nepotreban.

Šarčević robuje ovakvom maniru „kićenja“ prilikom interpretacije priče, ali kada se čitalac navikne na manir viška, predstoji mu lepši deo autorovog sveta, a to je pripovedačka koherentnost od početka do samog kraja. Hrabro je na više od sto strana razvući početnu ideju koju bi većina pisaca odbacila izrazom gađenja, jer „nema dovoljno mesa, osim onog gangrenoznog“. Šarčević, dakle, „skuplja koske“. U ovom slučaju, on je pas koji bi mogao da vodi slepe samoproklamovane vođe naše književnosti.

Biti gladan, ne znači i biti jadan,  a Šarčević se dobro predstavio ovim delom, niti se trpavši, niti se strpavši na srpski kiosk „boje hrane“, žute štampe koja je već ožučila pristup srpskih umetnika stvarnosti. Stil novih autora varira i češće je posledica inspiracije, nego žaoke koja zna zašto je na osinom repu. U okviru sujetnog dozivanja muza, a ne i zasnovano na tehnici da se „zagreje guza“, nalazi se manevarska municija srpske B književnosti. Ne radi se pažljivo na oslikavanju scenografije vremena, jer se pisci „vade“ na samima sebi dovoljan aksiom da nemaju vremena za to.

Šarčević se, donekle, potrudio da ispravi takav pristup, pozicioniravši svet budućnosti u državu bez budućnosti – Srbiju, naravno. Uradio je to, ne insistirajući po svaku cenu na klasičnoj SF scenografiji, jer, ponavljam… Srbija.

Šarčevićeva vizija budućnosti je svet tamnih laguma naše apokaliptične današnjice i predstavlja svetlu tačku romana „Kaurinova kletva“, svojevrsno zeleno svetlo, uz dobar rad na karakterizaciji ženskih junaka.

Žuto svetlo, ni napred-ni nazad ove šetnje je hvatanje u raskoraku između stila roto-romana i idejnih rešenja, koja su maštovitija od uobičajenih za palp.

Neke motive možemo posmatrati i kao omaž azijskoj mangi „Akira“, odnosno, filmovima „Videodrom“, „Robokap“, „Tetsuo“, „D.O.A“ (konkretno, bolest i transformacija duha i tela jednog od likova). Drugi mogu biti inspirisani klasikom erotske književnosti „Priča o devojci O“, te filmovima „Duhovi mrtvih“ (Vadim) i „Prvi rez“ (Riči), odnosno, pričom o Kaliguli i konju (pretvaranje ljudi u životinje, te u objekte sadističkog iživljavanja).

Naravno, i da je podstaknut tuđim delima, Šarčević pre svega piše svojevrsni SMSF zasnovan na šetnji kroz srpsku stvarnost. Konkretno, ne treba mu veća inspiracija nego što je raspojanost narkotika, nasilja među maloletnicima, korumpiranog sistema i sve ostale nečistoće, koja se pokušava nalepiti na čoveka u prolazu svetom, slugom kanalizacije, ne obrnuto.

Šarčević nije gubitnik zalutao u sopstveni svet, nego vešt kreator radnje i dželat herojima i heroinama ljudskih slabosti, ali konstantno udaranje u nepotrebno izgrađene zidove sopstvenih rečenica, ostavlja posledice po stabilnost romana. Jedan dobar pripovedač tako se suviše uživljava u svoje likove, a to ne bi smeo sebi da dozvoli. Kada kisela kiša počne da nagriza bistu sopstvenom nedostatku ambicije, kada žena izgovori šifru „čista sam“, ne bi li je otpadnik imao, a flaša zasmrdi na svoje dno, predaja autodestrukciji jeste dopadljivi kliše, ali od toga mora više, inače samo pišaju i pišaju kiše. Šarčević je veći pisac od sopstvene ambicije.

Na nekoliko raskrsnica u samom romanu ostaće upaljeno crveno svetlo. U pitanju je odnos između male junakinje i njene učiteljice. Ingeniozno zamišljen na nivou transformacije, na momente prevazilazi granicu dobrog ukusa. Kada roman prođe kroz crveno, udari ga uticaj koji može proizvesti. Roman, ipak, nastavlja i u gipsu i na štakama, sve do svog uznemirujućeg, ali i efektnog kraja. U ovome možemo naći jednu od vrlina Šarčevića kao pisca.
Udaranje u zid, padanje, pa ustajanje iz kloake svakodnevice, zaogrnute pod plaštom SF-a, i završavanje šetnje tako što se mašina, čovek novog doba, ili kiborg pred raspadom, ipak dovuče do cilja, nije osobina gubitnika.

„Kaurinova kletva“ ne nosi sa sobom i kletvu po autora, niti čitaoce, nego jedan gorak, težak korak, šetnju kroz jednu od mogućih kanalizacija budućnosti. Za književnost koja tapka u istoj nečistoći poslednjih četvrt veka, ovo je, i pored grešaka, smeo pokušaj. Ako što više ljudi krene napred, neko će i izaći iz kanalizacije. U svakom slučaju, na svom putu, Šarčević hoda uspravno.

Miloš Živanović

***

Stevan Šarčević je rođen u Subotici 1962. Živi i radi u Subotici.

Zastupljen je u zbirkama priča: „Najkraće priče 2010“, „Najkraće priče 2011“  „Jedan život u manje od devetsto znakova“, „Baton“, „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam ubio ljubav“, „Vetar po ocu“, „Suze za Velosa“, „Slavin poj“, „Antologija jugoslovenske kratke proze“, „Najkraće priče 2012“, „Marsonikon 3“, „Hilandar“, zbornik „Majski susreti 2013“ i „Anomalija 2“;  fanzinima: „Meteor”, „Terra”, „Eridan” i „Raketla”; časopisima: „Znak Sagite“, „Avangrad”, „Titelteka“ i „Afirmator“; e-časopisima: „Libartes“, „Arteist“,  „Škrip“ i „Argus Magazin“; na web portalima: „Art Anima“, ,ProzaOnLine“ i „Beleg“; webzinima: „HellyCherry“ i „Trablmejker“; zbornicima poezije: „Između dva sveta“ , „Osmeh život krasi“ i „Izvan dometa“.

Osvojio je:

Treće mesto na konkursu „SCI&FI“  2010

Treće mesto na konkursu webzina Helly Cherry za aforizam, 2011.

Prvo mesto na konkursu „Beleg“, 2013

Drugo mesto na konkursu „Jahači Apokalipse“, SF Serbia, 2013

Drugo mesto na konkursu „Osmeh život krasi 2013“

Treće mesto na „24.Srb-Yu poet festu“, 2013

Treće mesto na konkursu „Nušićijada 2013“

Sarađivao sa Milivojem Anđelkovićem na projektu „Naseljavanje Vizantije“

Autor Zbirke poezije „Na tragu svetlosti“, Argus, 2013

Ko-autor romana „Sam, ispod šljive” (sa Lazarom Janićem), Nova Poetika 2013.