Mihajlo Pantić

Ovih dana je Mihajlo Pantić , književnik, književni kritičar i profesor univerziteta postao počasni građanin Novog Beograda. Kako rekoše opštinari, to je nagrada za minuli rad u književnosti

A svako ko je pročitao bar jednu od deset Pantićevih zbirki priča, pozdraviće ovaj izbor, jer su njegove knjige -pravi novobeogradski okean.

Autor se iz priče u priču bavi Novim Beogradom (u kome živi), koji je mitsko mesto njegove literature, otkrivajući godinama grad sa hiljadu lica. Tako, bez pripovedačkog senzacionalizma, nastaje bogata kolekcija likova i karaktera, mejnstrimera i marginalaca, “svet ljupkih nakaza”, opisan u humorno-melanholičnom tonu. Takva je i najnovija Pantićeva pripovedačka kolekcija “Hodanje po oblacima”, u skorašnjem izdanju “Arhipelaga”. Mihajla Pantića književna kritika smatra jednim od svega nekoliko naših majstora pripovetke.

* U nekoliko najnovijih priča progovarate ženskim glasom. Kako se to dogodilo?

– Spontano. Inače, ta preosetljivost koju svaki pisac nosi u sebi, čini mi se da boljeg odjeka ima kod čitateljki. I interpretatorke mojih književnih tekstova nekako bolje razumeju emociju koju želim da prenesem.

A odgovor na pitanje, ko su danas čitaoci, glasi – žene. Među prijateljima koji čitaju moje priče, imam svega dvojicu ili trojicu muškaraca, a sve ostale su čitateljke. Tu ima i neke božije pravde, jer muškarci su više u trci za prestižom, uspehom, a žene drugačije posmatraju svet, pa im umetnost bolje i dublje  govori nego našem, slabijem delu populacije.

* Vašu najnoviju knjigu neki kritičari su doživeli kao “korice otvorene knjige”?

– Jeste. Izuzimajući možda moje prve dve knjige, sve kasnije se nekako pribiraju u jato i međusobno komuniciraju. Dotakao sam se nekih tema koje su mi lično bitne, čak opsesivno važne. Stalno govorim studentima: Ako vas  suštinski ne interesuje to što pišete, ne očekujte da će to interesovati bilo koga drugog.

Naravno, u mom pisanju su se dogodile promene: u iskustvu, tonu, perspektivi, konačno i u mojim godinama. Iako se prepoznatljivost rukopisa i stila ne menja, ovu knjigu nisam mogao da napišem u mladosti, jer je obojena iskustvom srednjeg doba, pomalo je mračno-humorna.

* Da li ćete možda jednom napisati roman, razmišljate li o tome?

– Zaista ne znam. Možda će se moje priče jednom sklopiti i u tu najprostraniju književnu formu. Za mene je pisanje priča veoma blisko pisanju poezije, čak mnogo bliže nego romanu. Inače, priča se na velika vrata vraća u srpsku književnost, a to me raduje.

Radmila Lotina

Pisanje je kao hodanje po oblacima

– Negde početkom devedesetih godina prošlog veka,  za jedan književni časopis radio sam intervju sa Desankom Maksimović, priseća se Pantić . – I nisam odoleo da je pitam zašto ona piše. Rekla mi je: “Pišem zato što moram”, i to je jedan od najtačnijih i najiskrenijih odgovora koje književnici mogu dati.

Vaspitavan sam na tzv. heroičkom konceptu literature, ali kao autor nisam želeo da to bude i moj način u književnosti. Opredelio sam se za put oneobičavanja svakodnevice, trošenja stvarnosti, otkrivanja antijunaka.  Pisac nije vlasnik svih istina koje se pojave u tekstu. A pisanje je mentalni proces na ivici iracionalnosti, takoreći hodanje po oblacima.

izvor: dnevnik.rs