Da napišem ono što mi je u srcu i da napisano deluje snagom koju ima…
Ovim rečima Radovan Beli Marković, za “Novosti”, otkriva svoju formulu za pisanje i iznošenje sopstvene istine, koju primenjuje od kada je početkom sedamdesetih objavio prve priče. U Svečanoj sali Skupštine opštine Lajkovac, u četvrtak u podne, biće predstavljena njegova sabrana dela u 13 knjiga, koja je objavila Gradska biblioteka Lajkovac, u čast piščevih navršenih 65 godina života i više od 40 godina živog prisustva u srpskoj književnosti.
* Kako se osećate pred ovim knjigama?
– Ne znam da li o samom činu sabiranja dobro rasuđujem, i da li bi života mog ostatak bez sabranih dela nesrećniji bio, ali mi se čini da je to što je u trinaest ovih knjiga stalo – jedino što, svojim vekom, potrošio nisam, tačnije: utaman poarčio i razdao bez računa ikakvog… Poznao sam, u jednom času, da put mi, što dalje idem, sve gori biva, pa mi se, kao unekoliko smotrenom čoveku, seljačke duše i seljačkog vaspitanja, kazalo da, s jeseni, avliju svoju valja pretirišiti, plot preplesti, majije krovne svesti, korov oko plota porukovedati, a i svaku urutku i sokoćalo: grablje, trnokop, trijericu, vrcaljku, kazanicu, ili što god da bilo, od dvižimih stvari na koje bi sneg napadati mogao, pod nadstreh kakav skloniti… Eto, tako sam mislio, a kako bi inače, premda opisanu kuću i avliju tek u sećanju akoli imam, pa mi je do uma došlo da i književnu svoju sirotinju pripravim za dugu zimu, kad i najbolji argatin pojede ono što je tokom leta zaradio…
* Da li ste zadovoljni onim što su vaše knjige imale i postigle?
– Zadovoljan da li sam? Zadovoljni su oni koji Božji glas u sebi ne osluškuju, nego veruju onome što govore laže i paralaže, pustosvati koji će te u tamnicu baciti i dušu ti na pamuk vaditi akoli ne okrećeš glave na onu stranu na koju oni trzaju povoce… Elem, ne želim ništa, osim da ne padnem u ono ropstvo iz kojeg me je mnogih knjiga čitanje vekom izbavilo, napućujući me da i sam štogod crnih slova raspem po hartiji…
* Kažete da je pisanje unutrašnji poriv. Kada ste odlučili da se prihvatite tog posla?
– Knjige su, još u mladoj mi dobi, čim sam se oslovesio, poseban izgled davale svemu onom što sam, bezgramotan, verovao da je samo to i da samo tako može biti, to jest: knjige su mi dočarale svetove kud i kamo drugačije od onog sveta u kojem sam živeo… Kad sam, u kojem li času, odlučio pisanja da se prihvatim? Ne, odlučivao se nisam, nego sam se samo prihvatio… Eto…
* Dugo ste bili bibliotekar. Kako su se, u vašem pisanju, iskustva iz biblioteke i knjiga, ukrštala sa iskustvima iz života?
– Za službovanje, uopšte uzev, ne pitajte me… Svaka je služba robija… Ali, robijanje, to jest: služba u biblioteci, može se, nekim volšebstvom, u užitak neopisivi pretvoriti, što Vam i lično jemstvujem… Elem, za bilo kakvu službu zamešen od Boga naprosto nisam, osim za službovanje sopstvenoj dokolici, ali sam u biblioteci revno argatovao, kao da u nekom obredu zaneto saslužujem… Ne bih mogao reći da su se iskustva iz biblioteke i knjiga preplitala sa iskustvima iz takozvanog mi života. Istinski sam, naime, shvatao život, pa sam se zato od života podalje izmicao, u čemu su mi knjige vaistinu pomogle, a i danas mi pomažu. Ali o ukrštanju, koje ste pomenuli, o preplitanju, ni govora da bi bilo, počem se mimohodni puti ukrstiti, ni preplesti nikako ne mogu…
* Kakav je bio svet u vreme kada ste počinjali kao pisac, a u kakvom danas živimo?
– Svet je, tada, ružan, zao i sebičan bio, a i sada je takav, osim što su rugoba, zlo i sebičnost sa devetkom kanda pomnoženi; pojedinačno, prvo, a i zbirno – potom…
* Kažu da je vaša proza snažni izraz čežnje za onim što je tokom vremena nestalo iz srpskog jezika i književnosti?
– Koješta! Iz srpskog jezika i književnosti ništa nestalo nije, niti će nestati… Srpska književnost, kao više dobro i istina, i srpski jezik, kao sveopšta nevidima crkva, računaju da ono što je bilo nije i nestalo, ako je sticajem prestalo da bude, pa se, stoga, u srpskoj književnosti i u srpskom jeziku i rashod vodi na prihodnoj strani!
* Šta vas najviše brine u sadašnjoj srpskoj književnoj i kulturnoj svakodnevici?
– To što ne vidimo da je oplićao jelej u srpskom duhovnom kandilu!
(Izvor: Beli: Književna sirotinja za dugu zimu | Kultura | Novosti.rs.)
