Intervju sa Markom Stojkićem, časopis Bookvar (br. 5, 2013), razgovarao Milan Aranđelović

U izdanju kraljevačke Povelje, u ediciji Poezija danas, ove godine se pojavila knjiga poezije “Šecele”, koja se može čitati i kao knjiga pesama i kao poema. Ovim povodom razgovaramo sa Markom Stojkićem, njenim autorom. Stojkić je rođen u Smederevu kojem, kako kaže, duguje prelepo detinjstvo. Beogradu duguje obrazovanje, ključne godine sazrevanja i još mnogo toga. Poslednje dve i po godine živi u jednom malom gradu na jugu Nemačke, gde radi kao lekar. Posle Stojkićeve prve knjige pesama “Laki bolovi” (Mostart, Zemun, 2011), knjiga “Šecele” može se čitati i kao autorov burni susret sa nemačkom i zapadnoevropskom kulturom.

1) Odmah na početku vidimo lirskog subjekta u nekoj vrsti bega. Zbog čega on beži? Čemu njegova neprekidna potreba za kretanjem?

Mislim da subjekt podjednako i beži i hrli. Od čega ili čemu? Mislim da to ni ne pokušava da otkrije. Nije to ni nekakvo romantičarsko bekstvo od samog sebe, a nije ni mesijanstvo u sebe-otkrivanju. Subjekt je katapultiran, zatečen u situaciji kretanja. I onda se to kretanje naizmenično doživljava – čas ekstatično kao sloboda, čas nihilistički u svoj svojoj besciljnosti. Mene je lično zabavljalo da istražujem taj haos i psihodeliju koje kretanje sa sobom nosi. Da živim to kretanje, te vozove, tu prugu.

2) Tokom čitanja stiče se ustisak da se sve odigrava upravo sada, pred nama. Svežina utisaka se ostvaruje “brzim menjanjem kadrova” kao na filmskoj traci. Da li je to svesna namera ili slučajnost?

Svesna namera, produkt zanatskog rada na jeziku. A laska mi ako sve izgleda slučajno, spontano. Ako se ne vide šavovi. Jer jezik mora da zahvati to kretanje. I onda sam morao na razne načine da se dovijam, da prevarim i iskrivim jezik, da ga ubrzam. Kretanje se dešava uvek sada i ovde. Ako napišem npr: “Mačka je pretrčavala ulicu, a tamo na uglu je svitalo”, onda sam mumificirao taj prizor, zarobio i mačku i svitanje, ukinuo kretanje. Zbog toga sam izabrao brzo kadriranje.

3) Na jednom mestu spominjete površne utiske. Koliko ti površni utisci pomažu da produbite temu o kojoj u stvari želite da pričate? Koliko Vas oni podstiču da kažete nešto više?

Zanimljivo pitanje. To je naravno sofizam, provokacija, jer dobro znamo da “površni utisci” ne postoje. Kao oni staromodni psihoanalitički trikovi – pokaže ti sliku termometra i sad ti kaži šta ti prvo padne na pamet. Radi se o tome da mi je malo muka od toga da je poezija osuđena da ti kaže “dobar dan” nekim simbolom od 5 tona nosivosti, pa da onda obigrava okolo. Hteo sam da zavrtim traku brzim kretanjem kroz taj lavirint marginalija, a da istovremeno svemu tome suprotstavim ekspresiju, jak unutrašnji glas.

4) Kakva je vrsta bekstva od civilizacije koja prožima pesme? Trajna, trenutna? Ili je samo sredstvo da se civilizacija posmatra sa strane i objektivno sagleda?

U mojoj prethodnoj knjizi, u pesmi “Bahanalije”, kažem za civilizaciju da je javno kupatilo, što ona u najbukvalnijem smislu i jeste. Ezra Paund ju je zvao još i krezubom kučkom. Nemoguće je pobeći od civilizacije, to je prokletstvo. Sa druge strane, ako rešiš da se poistovetiš sa svom tom formom i normom koja civilizaciju čini, a koja kad se isprljamo treba sve da nas tobož opere i pročisti, ako izgovoriš “ja sam civilizacija”, istog sekunda si izgubio nešto duboko ljudsko. Tako da, jeste, neka vrsta otklona-bekstva je nužna. Ali ne zbog objektivnosti nego upravo suprotno – zbog subjektivnosti koja je postala tabu i koju treba spasavati.

5) Koliko je svesno bežanje od civilizacije i raskidanje sa ustaljenim normama društva?

Distanca od civilizacije je tu da bi se norme stavile na probu, da bi se stvari problematizovale, okrenule naglavačke. Nije umetnost tu da bi raskidala s normama, već da bi bacila novo svetlo na njih. Sveštenik masturbira u ispovedaonici jer je nemoćan, cela njegova civilizacija je kapitulirala pred erosom jedne žene. Ovamo imaš jednog mučenog dekicu koji u bolnici umire u teškim mukama, žao ti ga je kad ga pogledaš, čovek si, a onda vidiš da je taj dekica pilotirao za Luftvafe svojevremeno, možda i bombardovao Beograd. Takve stvari me zanimaju, takve problematizacije.

6) Prisutna je i tema Holokausta. Da li je on kao simbol propasti jedne civilizacije, vrhunac besmisla?

Ne znam tačno šta je Holokaust civilizacijski predstavljao. Gutao sam knjige Prima Levija, Viktora Frankla, Imrea Kertesa, pesme Celana i Neli Zaks, gledao filmove, visio satima na Jutjubu i kojekuda, pisao sam o tome u jednom eseju o Neli Zaks i opet ne znam. Ono što me užasava je krivica nečinjenja, krivica okretanja glave, to da su neka deca tamo neke 1942-1943. u školama sricala tablicu množenja, pred nekim strogim i pravednim učiteljem, i da su svi ignorisali da su odmah tu pored škole prolazili vagoni sa nekom drugom decom, u pravcu Aušvica.

7) Gde je civilizacija danas? Ponovo u 1938? 1940?

Koji je ovo vek, koja godina, dan, Karlos… Nekad imam taj suludi osećaj da Kristalna noć i dalje traje, da se stvari do u beskraj ponavljaju, kakogod da okreneš vremensku mašinu, da niko tu dođavola ništa ne uči, da je istorija učiteljica laži i merkantilizma, strahoviti sam nihilista po pitanju istorije. Ali verujem, možda “naivno”, kako samo mrzim to pežorativno srozavanje naivnosti, verujem u čoveka. Ima ga ponegde i ponekad. Karlos postoji.

8) U jednoj kritici je rečeno da Vaša poezija nije dovoljno angažovana. Vi u stvari želite da angažujete čitaoca i da ga načinite svojim saučesnikom u angažovanju? Koliko je to optimistično od Vas? Da li bi to trebalo da bude zadatak savremene poezije koji ona zadaje čitaocu?

Ah, taj angažman! Ta neizostavna cool tema u svakom totalitarizmu i u svakoj palanci… Zloupotrebiću i razradiću za ovu priliku jednu Brehtovu metaforu. Imaš brod koji tone. I onda imaš jednu grupu umetnika koji na zidovima tog broda slikaju neke prelepe pejzaže. Sa sve ovčicama. A ovamo na palubi imaš konceptualce, umetnike-performere koji trče po palubi i podvriskuju neke tautologije tipa: “Brod tone!” I sve je to lepo i živopisno. Nego ceo kurcšlus nastaje onog trenutka kada ovi pejzažni slikari krenu da koriste svu sofističku teorijsku artiljeriju da bi ubedili sebe i svet da je to što oni rade jedan suptilan, i time upravo najhrabriji angažman. A kada ovi što trče po palubi, verni reciklatori realizma i verizma, krenu da to svoje podvriskivanje proglašavaju za umetnički relevantno. Gde sam tu ja? Ja sam, izvinjavam se na cinizmu, kao i svaki dobar pacov to napustio. Ne brod, nego celu tu metaforu. I nisam ja, niti bilo koji kritičar, taj koji poeziji zadaje zadatke. Poezija ne trpi instrumentalizovanje. A čitaocu niti povlađujem niti ga vučem za rukav u bilo kakvu vrstu zavereništva. Balansiram, kako reče Zagajevski, između lažljivih lepota i surovih istina. A sve to iz jezika, jer se jezikom suprotstavljam i jezikom prisvajam. Ukoliko taj jezik uspem da podignem na visine poetskog, i ako to neko voli da čita, nema srećnijeg čoveka od mene. E sad, da li će neko da me doživi kao pejzažnog slikara, a neko drugi kao skakutavog performera-konceptualca, to više nije moj problem.