“Opijen nepotrebnošću“, u mjestu gdje “na jedna vrata ulazi pustoš, na druga se iskrada dosada”, Mihajlo Putnik reflektira o različitim civilizacijama (“Ti i ja prestali smo da živimo u istom veku”, piše Putnik svome prijatelju), o zabačenosti, nepokretnosti, čamotinji i bezvoljnosti srpske provincije, tvrdeći da se i zemlja u rodnom kraju sporije okreće, te da postoji posebna “slast umrtvljivanja”, “bolest spavanja”, “uživanje u zapuštenosti i ogluvelosti”, trenuci kada “zaboraviš kud si pošao, šta si hteo, i ne želiš da te iko na to podseća“.

Putnik poručuje prijatelju da se nikako ne vraća, tvrdeći da se to što ga vuče prema domovini “ponajbolje u sećanju neguje i čuva“.

“A pravog života, za mene i za tebe, nema nigde. Teško je tamo, teško je ovde, najteže je sa samim sobom. Sva je mudrost – izabrati tegobu koja ti, trenutno, odgovara. Što se mene tiče, najbolje bi bilo kad bih mogao, istovremeno, stajati na mnogim mestima, biti ovde i tamo, na rodnom tlu i u tuđini, u obilju i siromaštvu, slobodi i stezi, kroz sve to, u istom času, prolaziti, i iskušavajući jedno procenjivati ono što mu je suprotno; biti u svom narodu (jer ga voliš) i opet vrlo daleko od njega (jer ti je mučan), služiti i biti služen, imati i nemati, nikad samo na jednom mestu, s jednim, konačnim izborom.”

Putnik je nemilosrdan prema emigantskim iluzijama o domovini. Opisuje “zemljake”, koji “kao da uživaju u održavanju svoje nevolje: krepe je svojom lenošću i strahom, idu joj na ruku odviknutošću od ozbiljnog mišljenja“; koji su “navikli da spavaju po pedeset ili sto godina, u snu koračaju, u snu se množe i hrane”. Putnik se grozi njihove gluposti, ravnodušnosti i tvrdoglavosti (“Viči, ne čuju, napiši, neće pročitati. Imaju važnija posla. Trude se da dostignu ono što su, na početku, prevazišli“); njihove poniznosti i privrženosti vlasti (“A običan čovek je uvek uz onog s batinom u ruci”.), njihove grubosti i zlovolje.

Putnik nadalje raščlanjuje zablude “naših ljudi” o sebi samima, i jetko opisuje njihove osobine, poput bahatosti, koja dolazi od potisnutog “osjećaja nevažnosti“. On opisuje njihovu opsjednutost smrću (sprovodi traju po tri dana kao i svadbe); njihovo siromaštvo, kako se od “neimaštine, muke i neznanja razvila čitava siromaška filozofija” i “sirotinjske veštine“. Sirotinjske vještine su “akrobatika pljuckanja u vetar” (“Protera pljuvačku između dva prednja zuba, izbaci je potiskom jezika u dva pravca, pa ono što mu ode ulevo dočeka na petu desne noge”); vještina “ubijanja muva“; vještina krađe solenki, čačkalica, salveta iz kavana i toalet papira iz javnih zahoda; vještina psovanja. Zemljaci su sumnjičavi prema svima i svemu (“Skapaće od gladi a neće okusiti ono što dotle nije jeo”); zimomorni (“Sirotinja je zimomorna”); zaziru od “čistog vazduha” (“Promaja je za njih demonska pojava”); boje se eksploatacije (“I to ti je izrazito sirotinjska ideja: misliti da je mogućno živeti ne trošeći život“); rasipni su i oblaporni.

“O praznicima, razvale se od prasećeg i jagnjećeg pećenja, sarmi i kuvanih svinjskih nogu. Programi radija i televizije tih dana liče na prenose iz provincijske krčme. Grme šoferske pesme, odjekuje štucanje i podrigivanje, a čuveni satiričari daju uputstva za lečenje od mamurluka. Umesto Alka Seltzera, preporučuju rasol. Kad se najedu i napiju, povedu kolo. Skakuću postolja na kojima stoje radijski i televizijski aparati, drhte kredenci sa čašama koje se nikada ne iznose na sto! Kad se Ćira oženijo, čabar masti potrošijo.Vekovima misle na čabar masti, mast im teče niz brkove, sliva im se u san.“

Putnik nadalje raspreda o sluganskoj prirodi “zemljaka” i njihovoj “zastrašujućoj“ sposobnosti prilagođavanja stvarima (“Nema, sa čime se neće saživeti“). On osjeća oko sebe energiju mržnje (“Zloba im se skupila u grču oko usana, uvrežila se u zenicama, odomaćila se u govoru“), zgrožen je njezinom silinom (“Ništa te neće spasti. Nijedan javni uspeh, nikakava počast, ni bogatstvo ni slava, neće ti dati siguran zaklon“.); njezinom dugovječnošću (“Dugo pamte, čekaju da vrate milo za drago, po sto godina love priliku. Svete se i nedužnima, samo da bi zlo iz sebe izbili.“); i neiskorjenjivošću.

“Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da ćeš mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga“.

Opis učmalosti i nepokretnosti Kopanjaca, Putnik zaključuje rečenicom, koja će se pokazati pogubno proročkom: “Ko bi hteo da nas probudi morao bi nam objaviti rat“.

Iz teksta Dubravke Ugrešić – Duh kakanijske provincije

Burghteatar Beč, 25.03.2010. (preuzeto sa web stranice Peščanik)