Evo prilike za iskrenu ispravku!…Naime, posle gledanja prve predstave autora i reditelja iz Brisela i njegove trupe NEEDCOMPANY – IZABELINA SOBA- imao sam puna kola zamerki i na stil i na sadržaj, jedino mi se dopalo kako glumci i plesači vrlo profesionaln i moćno ispunjavaju svoje uloge. Kao treću premijeru ovogodišnjeg BITEF-a, videli smo drugu predstavu istog autora i istih glumaca – KUĆA JELENA – THE DEER HOUSE  i u ovom slučaju – isti metod stvaranja predstave – performansa, kako bi se istinito okarakterisao ovaj žanr u kome autor – slikar i pisac, najmanje reditelj – Jan Lauwers stvara, pokazao je sve svoje dobre strane. Ipak, nažalost – ostalo je i problema sa tempom i ritmom ovog scenskog dela, ali je taj problem bio manje izražen i manje bitan, pre svega zbog ODLIČNO odabranog i izvrsno obradjenog SADRŽAJA.

I u ovom slučaju, sadržaj predstave je visoko literarni – odnosno – jezik kojim se služe glumci na sceni, rečenice koje izgovaraju, pre svega su visoko poetske, kao i same sekvence i delovi predstave. Literarna gradja je visoko poetska i filozofska, društveno kontekstuirana, vrhunska proza, što se i uz brzi simultani titl prevoda, moglo lako zaključiti. Pored likovnog i igračko-koreografskog elementa predstave, ova literarna snaga teksta, ostavlja možda najjači utisak na gledaoca. U slučaju komada KUĆA JELENA, umnogome je uspostavljena veza izmedju: tragičnih istorijskih zbivanja na Balkanu proteklih godina, položaja čoveka pred egzistencijalnim dilemama, moralnih pozicija za prosudjivanje, faktičkog uspopstavljanja savremenog duhovnog, moralnog i kriminalnog kodeksa, u istorijskim okolnostima sasvim novih zbivanja. Na taj način, ovaj komad aktuelizuje mnoga bitna pitanja filozofskih pojmova čoveka i sveta, istorije i delanja, odgovornosti i smisla postojanja. I u dobri čas i na pravi način, autor je smogao snage da dinamički osvetli sve ove pojmove i dileme savremenog sveta i čoveka, delimično izgubljenog i nikako nesnadjenog, pred ogromnim promenama svekolikog kodeksa, pre svega merituma u procenjivanju DOBROG I LOŠEG, moralnog i nemoralnog, ili korisnog i štetnog. Jer – po jasnom tumačenju autora, prošla su vremena kad je vrhovna istina bila garantovana nekim Božanstvom i njegovim merilima, koja su se učila od najarnijeg detinjstva, a poslušnost, pokornost i neprikosnoveni patriotizam, bili su jedini bitni ciljevi opstanka i ulivali su neki mir i isgurnost, čak i kad se tražilo da se ovi pojmovi životno dokažu i samom smrću. Lako se išlo u ratove, na poziv vrhovnih vladara, ili božanstava i tu se nisu pitala nikakva pitanja. Onima koji su pitali, sekli su se jezici, ruke, noge i glave – po potrebi, a i za to je postojao i ukupan istorijski i društveni kocenzus.

Autor predstave THE DEER ne HUNTER, što je poznati naslov takodje vrlo problematizirajućeg filma o Vijetnamskom ratu i položaju jadnog pojedinca u njemu – nego  HOUSE – u prevodu – prilično tačnom, ali i sasvim neasocijativnom – KUĆA JELENA, pokušao je da izatka celu jednu bogatu i složenu čipku od reči i pokreta, od muzike i igre, od emocija i kontrapunkta, sve da bi pronikao i nas naveo da razmišljamo o važnim i do sada prilično zaobilaženim pitanjima, na društvenom, vekovnom, ili MILENIJUMSKOM  raskršću, koje nas je snašlo na krvavim stratištima i divljim ratištima savremenog Balkana.

Junak priče je novinar, brat jedne plesačice iz trupe Needcompany koja igra komad i koja na sceni, ta igračica i glumica – zajedno sa ostalima OTKRIVA jednu po jednu istinitu ili lažnu činjenicu, sa poslednjeg puta njenog brata – ratnog izveštača, poginulog na Kosovu. Vrlo komplikovana priča o nestalom novinaru i njegovm ličnim stvarima, nadjenim u njegovoj hotelskoj sobi, neki misteriozni dnevnik, koji ustvari, nije on pisao i koji otrkriva niz monstruoznih zločina koje je neko počinio, planirao, ili samo video… ili samo o njima maštao, ili su mu se prividjali kao noćne more izazvane ratnim stresovima…To je osnova za, pre svega poetski, tekst filozofskog i moralnog preispitivanja svih tih činjenica i priča oko njih. A ekipa – glumci, plesači – su kao neko PLEME, na priliku, iz nekadašnje KOSE, takodje važne predstave, na koju se u svakom slučaju referiše i ovaj komad – KOSE, kao antiratne i duboke pobune cele generacije, KOSE,  koja je kasnije postala običan Broadwayski hit – usisala ga je američka komercijalna fabrika snova, sve dok ga nije ponovo dograbio Miloš Forman i napravio kultni film, koji će imati svoje mesto u bogatoj istoriji antiratnih aktivnosti, u istoriji pobune, kao i pravog Rock doživljaja takvog sveta, od koga se, ako se hoće sačuvati duša – mora otpaditi i distancirati!

Tako je i ova trupa, pleme, učestvovalo u proizvodnji ovog scenskog štiva – najpre, sasvim od-izvan teme i samo uz ličnu i to različitu, solidarnost sa ožalošćenom koleginicom, u velikoj muci i jadu zbog, ne samo nestalog – poginulog brata novinara, nego i zbog raznih okolnosti o kojima postepeno i sama saznaje, a koje komplikuju i njen položaj u nastalim problemima i stvaraju nove ratne tabue i postratne traume. Tako se na početku, pleme – igrači, bave svojim telom i sitnim problemima uklapanja u neku performing atmosferu, probaju pokrete, izigravaju situacije, klovnerišu se, spradju sa svačim, pa čak i sa dotičnim, tragičnim i bolnim sadržajem koji se postepeno pojavljuje… Ali kako predstava uzima više maha, sve to postaju neka specifična, čudna izražajna sredstva, koja, pored teksta koji se i ovog puta govori dosta scenski neizbrušeno i previše opušteno, tako da deluje kao prelako ispušten bogat scenski materijal, taj tekst se govori malo kao u onom Njegoševom maniru – sede glumci oko vatre i počinje nešto kao KOLO – tako kod Njegoša, a u savremenijim merilima – to bi bila neka vrsta programa i razgovora oko logorske vatre – prliličnmo neobavezno i opušteno plasiranje vrlo važnih tekstova, pisanih veoma pažljivo i sa dubokom filozofskom istinom i visokom poezoijom u sebi. Kao da je autor teksta, Jan Lauwers hteo pošto-po-to da IZBEGNE svaku vrsu i primisli na AGRESIVNOST, pa se zato lišio i dramatike govorne radnje i akutne emocije, prepuštajući samom tekstu da se izbori za svoj spostveni scenski život!

U svakom slučaju – to pleme, glumci i grači na sceni – pogotovo kad počnu da se bave tim vrlo asocijativnim figurama, izvajanih malih tela, kao odranih tela mnogih jelena i kad na scenu dolete desetine i stotine otkinutih rogova raznih vrsta ovih gorskih kraljeva i carevića, sada mrtvih, raskupusanih na delove, ponovo sastavljanih i ritualno sakuplajnih, na jednu veliku centralnu platformu – odar, gde borave prepleteni sa telima glumaca i igrača… leže tako ostavljeni, ali ne i zaboravljeni, nekako vraćeni u sećanje i pomireni sa prolaznošću i tugom…

Sve je to bio vrhunski izraz svaremene scenske poezije, iskazane svim sredstvima pozorišta, a sve to u spirtualnom, koliko i materijalnom kontarpunktu ideja, misli, igara, ritmova, strasti, lepote, ljubavi, žalosti i tragedije. Ali – jedino nije bilo jeftine patetike! Naprotiv, sve je bilo razigrano i možda samo melanholično, ali ipak sa značajnim filozofskim osmehom opšteg razumevanja i praštanja. Ta poslednja numera, taj Rekvijem u ovoj rapsodiji stradanja i uspostavljanja, istorijske i etičke, nove karte čovekovog kosmosa koji se posuvratio i izgubio centar – pogotovo moralni i duhovni, ta muzičko-scenska numera, u kojoj učestvuju, na poseban i autogenerisani način, svi na sceni – ostavrila je visok nivo doživljaja onog nečeg, složenog i plemenitog, što se u pozorištu pojavi retko, ali kad ga ispuni – ostavlja neizbrisive tragove na sve prisutne.

Nadam se da če ova predstava otaviti utisak i na žiri 44. BITEF-a kao što je pre nekoliko godina Kristijan Lupa, sa svojom predstavom, po Bernhardovom romanu BRISANJE, ostavio, i kad je ta, u dugom nizu posnih godina BITEF-a, najjača predstava i najhrabrija, predstava, ponela naslov NAJBOLJE sa potpunim pravom i postala mera stvari visoke moralne odgovornosti i najvišeg umetničkog kvaliteta za celu Evropu. Čestitam unapred!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – ponedeljak, 20. septembar 2010.