A opet, iako usled praktičnog nedostatka domaće sociologije ne postoji merljiv način da utvrdimo koliko u stvari ima usamljenosti, utisak, bar lični, jeste da je ima začudno mnogo za vreme u kojem je tehnologija napredovala dotle da omogućuje ranije neslućene opcije. Ali u današnje vreme jedino bi nedostatak paradoksa čudio više od paradoksa: možda je baš tehničko avanzovanje jedan od razloga za sve veću usamljenost. Valjda smo, što smo tehnološki opremljeniji i samim tim na neki način moćniji, sve samo(za)dovoljniji i lakše gubimo osećaj za međuljudske odnose. Neki stručnjaci, poput jednog od možda najboljih srpskih psihoterapeuta, bihejvioriste Slavoljuba Đurđića, kad objašnjavaju razloge za opštu usamljenost kao glavnu oznaku domaće neformalne sociologije komšiluka u XXI veku, upiru prstom u kategoriju otuđenja. Bez sumnje nije u pitanju marksistički pojam alijenacije, nego otuđenje u novim uslovima, kao posledica sve većeg značaja ekonomskog faktora i uporedo sve većeg siromaštva. S druge strane, tu je pominjani porast (tehničke) moći pojedinca. Posledica ovakve i opšte kontekstualne zbrke jeste, bez sumnje, izvesni nedostatak sistema vrednosti koji pojedinca gotovo neizbežno jače gura u čvršći zagrljaj otuđenja.

Verovatno su ljubavne veze najplastičniji poligon za oslikavanje stepena usamljenosti. Kad neko sam sa sobom nije baš najbolje, sve je još uvek OK dok on ostaje sam sa sobom. Ali kad se dve takve osobe udruže? Odgovori na ovo pitanje su svakako najraznolikiji mogući, i stoga baš zgodni za ovakve blogove.