Нови роман Виде Огњеновић „Посматрач птица” управо је објављен у београдском „Архипелагу”. То је прича о животном путу једне сложене личности, уметничке природе, као и о периоду после Другог светског рата, и руској емиграцији у том времену у Србији. Вида Огњеновић, књижевница и редитељка, амбасадор Србије у Данској, ауторка је драмских књига: „Меланхоличне драме”,„Кањош Мацедоновић”„Девојка модре косе”„Сетне комедије”„Милева Ајнштајн”,„Јегоров пут”, „Дон Крсто”. Књига прича: „Отровно млеко маслачка”, „Стари сат”, „Најлепше приповетке”, „Права адреса”, и прозе: „Путовање упутопис”, као и романа: „Кућа мртвих мириса”, „Прељубници”. Добитница је бројних књижевних признања, међу којима су„Андрићева награда”, „Бранко Ћопић”, награда „Просвете”, „Лаза Костић”, „Паја Марковић Адамов”, „RamondaSerbica”, „Стефан Митров Љубиша”, „Тодор Манојловић”. Драме и проза Виде Огњеновић превођени су на енглески, немачки, француски, чешки, пољски, македонски, бугарски и мађарски језик.
И у вашем претходном роману „Прељубници”, бавите се питањем идентитета, личношћу која у питање доводи све оно што један човек може да буде другоме. Међутим, у Вашој новој књизи перспектива је измењена, наслеђе, и породица оно је што одређује јунака, али на другачији начин. Одређује га као двојног, и Србина и Руса (по очуху), укорењеног и обескорењеног…?
У овој књизи је реч о човеку који живи по свом уверењу да је лични идентитет у највећој мери оно што појединац протоком свога живота гради. Васја Киров свој изграђује као двојни. Он донекле бира упоришне тачке за обликовање те своје двојности, јер увиђа да човека заправо мала група наследних датости суштински далеко мање одређује, него оно што сами надградимо. Понекад наслеђе чак доживљавамо као опресивну присилу. Из ње произлази и једна од наших стајаћих заблуда да смо рођењем предодређени за множину ствари. То је опасна предрасуда. Уосталом кад би тако било, животни пут сваке јединке би сам по себи био предвидив, а сва одступања би се третирала као девијације. И поред тога што се ми трудимо да разним пречицама у виду враџбина и читања разних знакова дођемо до тих предвиђања, то су само маштарије. Ни поруке наслеђених гена много не помажу. Ако неко носи гене и презиме оца сликара, или, рецимо, окорелог лопова, значи ли то да је преузео и идентичне особине, односно таленат и порок, реците сами…
Када сте градили нетипични лик интелектуалца Васје Кирова, песника, русофила, усменог приповедача, да ли сте имали неку конкретну личност на уму, или сте, по ономе да живот у ствари подражава књижевност, имали намеру да у стварност призовете једног оваквог човека?
Ја сам настојала да Васја Киров у мом опису и тумачењу буде што конкретнија личност. А што се тиче стварности, делим његово уверење да је она збирка углавном променљивих конвенција чије деловање треба маштовито деструисати и тако их ослобађати задатих шаблона. Дужност интелектуалца јесте, и ту се слажем с њим, да буде у сталном сукобу са диктатуром стварности, или пак у бекству од ње. И да, колико год може, обитава и ужива у креативној надстварности, па било да је сам ствара или користи тековине других. И да сам имала готов модел, и да сам намеравала да га следим, верујем да би ту моју намеру Васја Киров зачас исмејао и истерао ту сподобу из моје приче…
Васја је ипак на крају разочарано побегао од свега и постао „посматрач птица”. Да ли је то победа „сувишног” човека или његов пораз?
То је, с његове тачке гледишта, ругање сопственим заблудама о чуду љубави и моћи поезије. Са становишта рационалне провере поступака, то се може сматрати поразом. Но, Васју то не занима, он је пристао на идентитет губитника. Птице су, каже он, склоне импровизацијама. И он покушава да своју животну рутину, пуну неуспелих подухвата, претвори у импровизацију по угледу на птице. Да се на неки начин приближи поетској матрици коју целог живота испитује.
Шта је уопште у нашем времену победа, а шта пораз?
Добро питање. Мислим да је сексуална револуција извојевала највише победа, а у томе је жустро прате плутократска амнестија трговачке преваре која се данас зове менаџерством и технолошка диктатура брзине. Хуманистичко промишљање света и морални темељ човекова опстанка претрпели су, нећу рећи баш тотални, пораз, али су ударцима и неваљалством добро сабијени у конопце.
Породици вашег јунака „суђено је да брани оно што је генерацијама стицала”, пред преким судовима и конфискацијама после Другог светског рата. Но ту је и прича о чврстини људских вредности у најтежим условима логора ратних заробљеника. Мирнодопске неправде често су суровије од ратних?
Јесу, слажем се. Оне се и теже подносе. Рат као пошаст донекле изједначује људске невоље и проширује праг трпње, јер се мир очекује као спасење. Праве муке настају кад мир не донесе жељени спас, нити испуни добре идеје и очекивања страдалника.
Завршетак романа иронијски опонира идиличном почетку. Уз карневализацију испричаног постављате и озбиљан „испит савести” за који увек морамо да будемо будни?
Да, мој јунак се неколико пута огрешио о своје завештање поезији и враћао се у стварност, очекујући од ње чудо, односно пуну поетизацију из његове маште. И, наравно, неминовно на тим спотицањима научи лекцију да њему не остаје друго него да негује, како он каже, своје „блесавизме”.
Поред осталог, Ваша прича говори и о изневереним идеалима. Да ли су исти идеали које сте имали пре десет или двадесет година и они које имате данас?
Појам идеала најчешће се тумачи и разуме као беспрекорни узор, челично уверење, или беспоговорна припадност некоме, или нечему. Сумња је, дакле, у свим тим тумачењима искључена. Ја, међутим, идеал сматрам метафором за неко усијање, које се стално призива, а каткад можда сасвим на кратко и достигне. И не доживљавам идеале као мраморне споменике своје доследности, верујте.
Марина Вулићевић (Извор: Politika.rs)
