(Autor teksta: Marko Stojkić, povodom knjige pesama „Reverb“ Vladimira Stojnića, Kulturni centar Novi Sad, 2015)

U kritičkim prikazima knjiga Vladimira Stojnića  uobičajena je napomena o tome kako nas ovaj pesnik u svakoj novoj knjizi iznenađuje potpuno različitim stilskim pristupom. Ako bi me pak neko primorao da tražim konstantu, da krenem suprotnim smerom, te da svedem Stojnićevu poeziju na jednu jedinu reč, verovatno bih upotrebio izraz: perspektivizam. Zanatski kritičar bi ovaj perspektivizam mogao predstaviti jezikom binarija, recimo kao oscilovanje: 1) između kretanja i mirovanja, 2) između čežnje za daljinom i sondaže jedne prostorne tačke, 3) između nepoverenja u jezik i osuđenosti na njega (setimo se Poziva na saučesništvo), 4) između potrage za odgovarajućim kadrom i potrebe za vremensko-prostornim izlaskom iz njega (setimo se Fotoalbuma), 5) između logike i potrebe da se raspakuje sopstveni logički aparat (setimo se Kutije), 6) te između vremenski fiksiranog trenutka i njegove istorijske potencije. Ne bih se na ovom mestu bavio ovim binarijama, mada bi zavodljiva igra njihovog detektovanja, potkrepljivanja i, konačno, njihove dekonstrukcije mogla da bude plodonosna. Ovakav pristup knjizi Reverb uskratio bi mi mogućnost da podvučem izvesne aspekte njene literarnosti, čime bih došao preblizu pozitivističke zamke da objašnjavajući prestanem da doživljavam. Zato me Reverb zanima pre svega kao kvalitativni pomeraj, ne u smislu stupanja u akciju, povratka glagolu (re-verb), već u pop-kulturnom značenju transformacije zvučnog signala, akta gaženja papučice za distorziju.
Stojnićeva kamera retko je okrenuta ka unutra. Čovek stoji na prozoru, posmatra. Njegov pogled je usmeren na spoljašnji prizor, ali prozorsko okno istovremeno odražava njegov sopstveni lik. Okno je dakle mesto susreta, ali i metafora prevođenja sa jednog na drugi jezik, bez pretenzija na pristrasnost,na olakšavajuću sklonost da se jedno, unutrašnje ili spoljašnje, označi kao original. Okno je mesto dvodimenzionalnog prelamanja posmatrača i posmatranog, naravno sa obaveznom distorzijom, reverb-om. Jer – prizor stupa u pokret i sa prozora se vidi „vrh putanje lopte“ koju je neko dete bacilo u vis. I tačno u tom trenutku, klimaksu, noga posmatrača je na papučici i lopta se odjednom psihodelično pretvara u ekstatično ljudsko lice, možda Džimija Hendriksa, i vibrantno se, wah-wah, zračeći u magnovenju nekakvu nemuštu mudrost, udaljava. Upravo ova lopta, pokret njenog preobražaja, predstavlja trenutak pobune, narušavanje statike u konstelaciji o teritoriji i mapi, trenutak implozije spoljašnjeg i eksplozije unutrašnjeg, trenutak treće dimenzije. Nažalost, tek trenutak. Jer: „Ovaj grad je prošao toliko toga. I opet je ništa. Ne znači ništa.“ Živimo u vremenu događajnosti, ali sve je „ništa“, događaji su „ništa“. Nema doživljaja. Stojnić usmerava svoju kameru u potrazi za doživljajem, ali ne ka unutra nego ka spolja. Subjekt stoga ne otkriva, već putuje, uočava, promišlja, iskopava da bi sam bio otkriven. Subjekt je objekt. Ne osvaja već na razne načine izlaže sebe osvajanju, on beži iz događajnosti u doživljajnost, susrećući tu i tamo svoj odraz, ali istovremeno tankim slojem stakla osujećen za razmenu i preobražaj.
Gomilanje novog na putovanju, kretanje i taloženje impresija koje se uprkos naporu pamćenja trenutno rasejavaju, to je objava nemoći onog koji putuje da shvati, sortira, da udahne (jer sam ne zrači, samo upija) smisao prizorima na traci. Iza one šume mogao bi biti neki antički grad, zamak, jezero, ali i obična fabrika točkova za viljuškare, svejedno, sve bi moglo i biti i ne biti, jer nasumičnost u pojavljivanju ukida prizorima mogućnost upečatljivosti. U fizičkom bekstvu od isprazne događajnosti susreću nas bezlični prizori. Podebljavajući po milioniti put, pređenim putem u jedinici vremena, davno ucrtane linije na mapi, mi ne mapiramo, bivamo mapirani. Istinsko mapiranje odvija se „riverbno“, u iskrivljenoj optici, na drugim ravnima. Tako, pored prostornog kao najočiglednijeg, imamo nekoliko skrivenijih vrsta mapiranja: vremensko (timeline jedog grada, ulice, sobe, trgovine vrednostima), anatomsko (mapa tela) i, najskrivenije jer je implicitno, jezičko mapiranje. Mape su tačne ako se predeo (x, y i z ose, koju god veličinu na njih ucrtali), ne menja. Ali pesnika kao stvaraoca ne zanima mapa kao putokaz nego sam proces mapiranja. Zato se ova situacija razrešava na nivou doživljaja, trenutne distorzije mapiranog, arheološkim motivom sondaže. Kamenčić šutnut sa litice tako u slobodnom padu ispisuje istoriju zemlje, prolazi pored njenih slojeva, neolita, paleolita. Tako i krater u pustinji Derveze godinama gori, isijavajući ono što je čitavu večnost taložio: svoj metan („krater je oreol“). Sondaža pruža gotovo mistične uvide, naime pruža utehu jer dira u besmrtnost, pokazuje da telo ne propada bestraga, već ostavlja tragove, taloži se u slojevima i u stanju je, uz malu iskru, iznova da gori i greje. Uteha dakle: evo je najzad, na neočekivanom mestu, i u poeziji Vladimira Stojnića: „inventar postaje prisan“, to je onaj kvalitativni pomeraj koji sam pomenuo.
Ali da ne požurimo s optimizmom. „Bol nastaje negde na putu“, na turističkom putovanju, u svom gradu, u sopstvenom stanu, makar i na neuronskim putevima fantomske noge ili u fantomskoj poslovnoj zgradi. Bol je bol, fantomski ili sa realnim supstratom, jer „boli praznina“. Motiv praznog mesta susrećemo više puta. Grad Pripjat je prazan, na njegovom trgu je već odavno zarđali ringišpil, a u njegovoj blizini je havarisani reaktor u Černobilju, izolovan velikom zaštitnom kupolom. Reaktor je pažljivo ućutkan, ali veliki sarkofag je osuđen da kad-tad progovori, ventili popuštaju i strogo zatvoreni sistem postaje toksičan, narasta, samoprevazilazi se, strpljiv jer mu delta t poluraspada stavlja na raspolaganje celu večnost, i započinje razmena. Komunikacija nastaje dakle opet u distorziji, u trenutku gubitka kontrole nad okolnostima, u osmozi kontrolisanog sistema sa onim što bi se moglo označiti rečju haos, uz punu svest o perspektivističkom paradoksu ove oznake. Sistem radioaktivno zrači i budi okolni haos iz stanja nevinosti, oplođuje ga mutacijama. Motiv praznog grada susrećemo i u Kijong-dongu, njegovim potempkinovskim kulisama na granici dveju Koreja. Ali ovde postoji bitna, ma kako mala, razlika: Černobilj je ispražnjen, dok je Kijong-dong izgrađen prazan da bi bodrijarovski „odvraćao“. Kijong-dong jeste prazna forma, ali ona čija nas upečatljivost uverava da će se sadržaj, od amebe, paramecijusa, preko šimpanze do čoveka, kad-tad uliti u njene kulise. Ovo je inverzna sondaža, vakuum prazne forme usmeren u budućnost, što je omogućeno još jednom vrstom mapiranja: onim genetskim. Ako „do praznog mesta“ otvaramo vrata u predmetima, do mesta koje – jer je prazno – boli, ili ako predmete pronađemo na postapokaliptičnoj („posleratnoj“) gomili, oni su i dalje „crne kutije“, čuvari onoga što ih je zadesilo. „Prazno mesto“ u njima genetski je mapirano, ono je larva. Vreme se, istina, neprestano završava, ali larva će se, bude li joj pružena prilika, algoritamski razviti tačno u ono što je bila nekad. Sa aspekta ove inverzne, genetske sondaže, sutrašnjica nas lišava iznenađenja, ona je večno vraćanje istog, osim ako se tu i tamo ne dogodi poneka distorzija-mutacija, ulivajući nadu u preobražaj. Ljubavni grafit na zidu udžerice pored policijske stanice u Sopotu biće, zajedno sa zidom, porušen i pretvoren u šifriranu poruku koja će se, u najboljem slučaju, iz svog genetskog pepela jednog dana razviti u isti onakav grafit, na novom zidu koji će, do novog rušenja, za ljubav biti dovoljno nosiv.
Na planu poetike, Stojnić se u Reverb-u (ili opet: „riverbno“) na dva mesta (ili možda: sve vreme) perspektivistički poigrava odnosom umetnosti i stvarnosti. Tako se muzej koncentracionog logora, sa planinama odbačene odeće, džakovima odsečene kose, kupama od naslaganih naočara, percepcijski pervertira u doživljaj ready made umetničke instalacije. Stvarnost je cinična i zauzima teritoriju umetnosti, govori njenim jezikom. Sa druge strane, na izložbi Bodies Revealed, konceptualistički postupak nastoji da hemijski balsamuje, dehidrira, i impregnacijom silikonske mase umetnički oživi mrtva ljudska tela, da ih anatomskim mapiranjem umetnički transponuje i, uz izvesnu prepotenciju u svom naslovu,  ponovo “otkrije”. Ali rezultat je poražavajući – umetnost je do te mere zauzela mesto stvarnosti da je, uprkos fotorealističnom konceptu, postala izolovana, bezlična, hermetična. Sve do trenutka dok se, na ovoj šetnji među larpurlartističkim igračkama-leševima, na jednom od artificijalnih lica ne pojavi smrt – kao incident i spona ovog simulakruma sa stvarnošću, čime, opet prema Bodrijaru, i prestaje da bude simulakrum. Opet ventil koji popušta. Mnogo plodonosnija vrsta transponovanja nastupa kada se ovaj poetički perspektivizam usmeri prema čoveku: bilo umetniku („Zamišljam ovu kuću/ u poeziji Karla Kroloa“) bilo, na primer, prema starici koja, ismevajući svojom egzistencijom američki san o odgovornosti nad vlastitom sudbinom, prosi ispred supermarketa. Perspektivizam u smislu empatije: videti svet očima drugog.
Gubitak oslonca i decentriranost savremenog čoveka u sveopštoj fragmentaciji stvarnosti dovodi do toga da, a pošto se u velikoj meri bavi savremenom stvarnošću, i umetnički postupak u Reverb-u bude upravo takav – fragmentaran, decentriran, čak i svesno dezorijentisan. Umetnost se svetu suočava koristeći njegova oružja. Stojnić zato, uprkos mimetičnim postupcima, ni u ovoj knjizi ne olakšava posao čitaocu, ne povlađuje mu već od njega traži aktivan napor. Pesme nisu naslovljene, čak ni numerisane, prelivaju se jedna u drugu, dominantni motivi se juksta- i supraponiraju kako se knjiga bliži kraju da bi se, u svojoj isprekidanoj, strpljivoj, cik-cak narativnosti, završila čehovljevski. Jer ima li autentičnog završetka osim čehovljevskog, nultog? U slučaju Reverb-a, radi se ipak o više nego pozitivnoj nuli, jer su distorzija i sondaža donele, na nivou doživljaja, liričnosti, više nego uzbudljive rezultate i – ako ne mistične i esencijalističke uvide, a ono makar – utehu. Stojnićev postapokaliptični čovek kao da nam govori: „Jeste, vreme se završilo, ali cela stvar tek sada ponovo počinje.“
Marko Stojkić