Сандберг (1958) је иначе и новинар и књижевни критичар, а први роман написао је са осамнаест година. Његова истинска каријера почела је 1987. године. Упоредо са романима пише и есеје, приче и радио-драме, а добитник је и бројних признања међу којима су „Nine Grand” и „Aугуст”, за 2009. годину. Живео је у Прагу и Бечу, где и сада повремено борави, и сматра се једним од најзанимљивијих писаца Скандинавије који су се појавили у протеклој деценији.
Из Сандбергове приповести сазнајемо да је за управника гета у Лођу постављен Мордекај Хаим Румковски, како кажу, најконтроверзнији Јеврејин у историји холокауста. Хаим се сматрао господаром живота својих сународника, терао их је да раде како би задовољио потребе нациста за индустријским производима и „квалитетним људским материјалом”. Тако је настала мала гето држава, која је имала своје судство и полицију, своју „гетократију”, односно богату аристократију, и већину оних који нису имали ништа. Парадоксално, постојале су и културне институције, међу којима је и позориште.
– То јесте прича о животу и смрти, али није сасвим мрачна. Писао сам о холокаусту, али не и о умирању као таквом. У овој књизи има и пуно наде. Једна пољска новинарка рекла ми је да никада није видела толико неба, као у овој мојој књизи, а неки људи у Шведској казали су ми да су остајали будни читаве ноћи прелазећи у даху и по три стотине страница. Наиме, и у гету је постојао свакодневни живот, људи су се трудили да преживе на различите начине, и није ли то оно што и ми радимо свакога дана? Међутим, тежили су томе да пронађу послове на готово немогућим местима, да преко неког скривеног радио-апарата покушају да одгонетну шта се дешава напољу, волели су се, објашњава Сандберг.
Паралелно са ликом Румковског, Сандберг гради и лик четрнаестогодишњег дечака, који је успео да преживи „ни на чему”.
– Румковски је био историјска личност, а дечака сам осмислио на основу „Хронике гета”, дневника који су свакога дана писали за то задужени архивари. Бележили су све у тај колективни дневник, у шест томова и на хиљадама страна, да се не заборави, да би једнога дана неко могао да има свест о стварима које су им се дешавале. Тај документ преживео је гето, и ја сам, у току рада на роману, био један од ретких људи изван академских кругова који је могао да га проучава из дана у дан. Замислите да је током четири и по године неко писао не само о полицијским рацијама, већ и о најобичнијим стварима, какве су крађе пилића. Уопште, импресивно је видети да ти људи нису знали шта се дешава у спољном свету. Нису имали представу о холокаусту, па опет су је негде осећали, виђајући возове који некуд одлазе. Ипак, увек су имали наду , истиче Сандберг.
Када се мисли о гету и холокаусту, реално се помишља на могућност побуне. Стога питамо Сандберга да ли је у поменутој Хроници наишао на податке о устанку, да ли их је бар измаштао…
– Јеврејски гето у Варшави био је највећи, овај у Лођу био је други по величини. За разлику од варшавског, који је канализацију користио за кријумчарење хране и оружја, гето у Лођу није имао никакве тунеле за проток производа црне берзе, и људи су били принуђени да трпе глад и страх од депортација – истиче Стив Сем-Сандберг.
Жртвовање деце, прави „Софијин избор” један је од најдраматичнијих момената у роману, и тада је Румковски имао најгору моралну дилему у прављењу компромиса са нацистима.
– Што је најгоре, Румковски је волео децу и у гето је довео много сирочади. Али, у најупечатљивијем говору који је одржао, и који сам цитирао од речи до речи, родитељима је саветовао да му предају своје наследнике, и да треба одсећи удове, руке и ноге, како би тело могло да преживи – каже Сандберг.
Кроз симболику гета писац види универзалне ситуације у којима и човек који није невин, који је жртвовао друге, и сам бива жртва. Румковски је, наиме, био последњи убијени у гету. Наводи другу важну чињеницу живота: хероји нису војници са оружјем у рукама, хероји су „мали”, срчани, људи, који се ситним корацима труде да опстану, дан за даном.– Ништа не може да убије вољу за животом и опстанком, она је јача од свега. Ма колико да су нацисти желели да униште Јевреје, нису могли да униште њихову жељу да опстану – додаје Сандберг.
(Политика)
