Vesna Kapor kaže za “Blic” da je prvi deo romana napisala još tokom rata, dok je živela u Nevesinju, gde je radila kao profesor književnosti u srednjoj školi. Drugi deo je nastao pre nekoliko godina u Beogradu.

“Priča je mestimično autobiografska. To je priča o kolektivu u svima nama i o tome koliko smo svi sazdani od lica onih koji su živeli pre nas, naših predaka, i o tome kako mi neumitno ne možemo da pobegnemo od toga. Osim toga, moglo bi se reći i da je ovo priča o devedesetim godinama, ali je u suštini obezvremenjena i može se odvijati bilo kad i bilo gde. Ukratko, roman najbolje opisuje naslov jednog dela knjige: Ništa se ne događa, sve se pomera”.

Govoreći o svom poslu urednika književnog programa u SKC-u, ona kaže da je to istovremeno i posao i strast.
“Trudim se iz petnih žila da našu književnu scenu predstavim najbolje što mogu. To mi nije samo obaveza nego i strast. Ja mislim da je priča suština sveta i da ona pomera granice, ma koliko sada izgledalo drugačije, kada svaki čovek u jednom danu može da preživi petsto života zahvaljujući internetu. Suštinska priča uvek traje i tiho tinja, jer je ona ipak žila kucavica sveta i života.”

Govoreći o iskustvima tokom brojnih književnih tribina, Vesna Kapor kaže da jedan simpatičan događaj s poznatim piscem dosta govori o njenom odnosu prema književnosti, ali i životu.”Jednom sam zaboravila da najavim Mihajla Pantića, a kada sam mu poslala poruku da dođe odgovorio mi je:

„Nonšalancijo, dobar dan, ime ti je Vesna Kapor!”

(Blic)