Читање новокупљене књиге тако је претворено у доживљај читања књиге која је већ била у нечијим рукама. Јер подвлачење је дубоко лични чин: индивидуално поимање важности неког пасажа, неке пишчеве мисли, досетке, начин да се нешто важно обележи за поновно читање. У сваком случају није у питању ништа на шта је пажњу хтео да скрене аутор. Подвлачење је интимни однос читаоца према тексту који открива његове тренутне преокупације, склоности, систем вредности.

Читање нечега што су подвукли други зато мења сам доживљај одређене књиге, ремети онај лични механизам асоцијација, диктира доживљај. Сугерира да оно што је важно другима, мора да буде важно и нама… Као да се чита нешто што су други некако – оскрнавили.

Све ово горенаведено су први утисци и прве реакције на нови учинак технологије која, како је све очигледније, управо постиже један дефинитивни помак кад је реч о основном чину културе, читању. Тек сада се открива да такозвани електронски „ридери”, справе са екраном у чије чипове може да се смести и библиотека од хиљаду књига, које су тешке само неколико стотина грама и могу да се ставе у џеп, да се читају у јавном превозу, у чекаоницама, на плажи, увече у кревету пред спавање – не само још један медиј, него, што је још пре пола века констатовао легендарни Маршал Маклуан – и, само по себи, порука.

„Амазон” је „популарна подвлачења” увео у жељи да испредњачи пред конкуренцијом која је све оштрија. Механизам је једноставан: књиге се само једним кликом (од момента када на „Амазону” отворите сопствени рачун и депонујете број кредитне картице) купују и спремне су за читање у року од једног минута, захваљујући томе што је „киндл” (и сваки други „ридер”) стално у бежичној вези са виртуелном продавницом. Та веза, међутим, како је показао „Амазон”, може да послужи и да се читаоцу – стално гледа преко рамена и евидентирају његове реакције на текст, оличене у подвлачењу.

Ево, уосталом, како то објашњава сам „Амазон”:

„Начин на који ово ради је једноставан. Док чита „киндл” електронску књигу, читалац наиђе на пасаж који му се чини занимљивијим од околних речи или идеја. Читалац онда примени електронски еквиваленат подвлачења текста који му се допао. Компјутери ’Амазона’ прате колико читалаца је подвукло исти пасаж, и кад се достигне известан ниво, дотични текст постаје аутоматски подвучен на свим ’киндл’ копијама те књиге, скрећући пажњу на то другим читаоцима тог дела.”

Та опција, додуше, може да се искључи, али већина се не бакће подешавањима уређаја, мимо онога што је за просечног читаоца фабрички већ подешено. А ту је затим и радозналост која подстиче да се види шта су то други подвукли, шта им се допало. Технологија тако, збрајајући личне доживљаје, чин читања чини колективним.

Тиме се, може се рећи, мења и оно што је донедавно подразумевао чин читања књиге: сате и сате усамљености и уроњености у причу, поистовећивање са њеним јунацима, са светом идеја који је створио писац. Читање које је „под присмотром” постаје чин учествовања у нечем групном, што можда подразумева и извесне промене саме дефиниције културе.

Али, судећи по полемикама које су се у сајбер-простору распламсале овим поводом, можда је жал за старим сувишан: није ли нови начин читања узбудљивији од старог? У једном тексту у „Њујорк тајмсу” овај новитет је подржан као добра ствар, јер „повећава брзину којом можемо да пратимо нове идеје или откривамо нове перспективе неког проблема. Ми смо због тога маргинално мање усредсређени, али вишеструко повезанији. То је
трампа којом би сви требало да будемо задовољни”.

По другима, „групно размишљање” ипак није оно што нам је потребно, оно индивидуално је још добра ствар. Оно што подвучемо, требало би да остане само доказ о нашој реакцији на оно што нам се допало, подсетник за касније о нашем расположењу у том тренутку. Ако бисмо се сви приклањали ономе што „мудрост гомиле” прогласи за популарно, нећемо ли тиме изгубити своју индивидуалност, па и сопствену личност?

Могуће су и орвеловске асоцијације. Шта ако би власти, са или без судског налога, желеле да завире у оно што смо читали, да открију шта нам се допало, о чему смо у одређеном моменту размишљали (компјутери генерално бележе и памте све)?

Или је излаз да они којима се овај новитет не свиђа – не читају књиге у дигиталном формату, на читачима на струју. Да остану верни добром старом Гутенбергу, односно „књигама посеченог дрвећа” (од којег је направљен папир на којем су одштампане), што би рекл