Млади драмски писац Душан Спасојевић овако прича о необичној судбини свог драмског текста „Метак за све”, који ће у режији Немање Ранковића домаћа публика моћи да види у недељу увече, 31. октобра, у 20 часова на сцени Београдског драмског позоришта у извођењу Хрватског културног дома на Сушаку из Ријеке. Представа „Метак за све” биће изведена у оквиру фестивала „Европа у Београду – После пада”.
Спасојевић је скренуо на себе пажњу још пре неколико сезона када је у Атељеу 212 премијерно изведена његова драма „Одумирање” у режији Егона Савина, чија прича је смештена у данашњу сеоску средину, међу остареле становнике неког полуживог села у Србији. За разлику од „Одумирања”, комад „Метак за све” је урбана прича у којој су главни антијунаци дилери хероина.
Осврнувши се на судбину свог комада „Метак за све”, Спасојевић је одговорио и како је дошло до његове сарадње са ХКД из Ријеке.
– Будући да не волим да се борим за оно зашта сматрам да се мора изборити само, дигао сам руке од своје драме… А онда је уследио позив редитеља Немање Ранковића који је комад проследио ХКД Театру из Ријеке. Кроз непуна два дана позвао ме је Ненад Шегвић, директор ХКД-а и глумац, после чега смо договорили сарадњу. Реакција на мој текст била је муњевита, искрена, и ван било какве „политике добросуседских односа”, а из свега тога изродила се једна веома поштена и по много чему, бар за нас саме, значајна представа, објашњава аутор.
Наслови Спасојевићевих драма, заправо, јесу његови ставови из којих се, како каже, може запазити да је свет о којем пише од крви и меса. А на питање који став је желео да искаже драмом „Метак за све”, одговорио је:
– Иван, унесрећени полицајац и један од главних јунака, закључује да смо сви, на овај или онај начин, подједнако криви за ситуацију у којој смо. Да излаза нема, да се опрати не можемо, и да је за све нас једино поштено исходиште метак… Дакле, наслов је врло експлицитан и свакако да изражава став, али и једно трагично осећање времена које хоће да каже: „Изгори свете до темеља, није ми те жао”. И нема у томе ничега деструктивног, већ ослобађајућег – каже Спасојевић и додаје:
– Дилери, ратни злочинци, убице, силоватељи, ситни насилници, као и корумпирани полицајци, све су то јунаци
нашега времена. Сви они заједно су за јако кратко време, у само неколико скокова, дојурили са маргине у први план. Ту су се удобно сместили, одатле нам искежени прете, док ми све више постајемо њихови преплашени таоци. У том смислу, ја не видим пречу тему. „Метак за све” би првенствено требало схватити као комад који говори о стравичном таласу насиља протканом енергијом чисте бруталности. Али, и као посвету онима који су овај свет напустили са иглом у вени, а самим тим и као упозорење друштву и родитељима.
Спасојевић тврди да припада генерацији која живи у великим проблемима и времену без икаквих илузија. А да
ли за све нас има наде каже:
– Не знам. И не бих да проричем. Али видим да тонемо све дубље. И сваки пут када помислим да смо стигли на дно, већ сутра схватим да испод дна има још пуно простора до следећег. Да би се винули ка неким новим висинама, једном морамо стићи до самог краја. После „Одумирања”, „Зверињака”, „Метка за све” од мене не треба очекивати било какав комад. То што пишем, бришем, гужвам и бацам такође улази у писање. Патим од хроничне аутоцензуре. Вероватно ћу се огласити онда када се то од мене најмање буде очекивало – закључује Спасојевић.
(Политика)
