Željko Barišić
BICIKLIRANJE
I
Otac je s balkona upitao:
– Šta to radiš?!
– Popravljam bicikl!
– Pa šta ga imaš popravljat?! Nov je!
– Znam ja, tata…
Ja sam bio uvjeren da ga moram sredit. Iako je bio ganjc nov. Zadnji zupčanik nije mu bio kako valja. To jest kako ja mislim kako valja.
Bila je to neka ponica i ona je bila sranje. Još je bila iz dva dijela. To jest sklapala se. Bicikla koja se sklapa, mo'š mislit! Pa ni u najluđim snovima nisam mislio da ću dobit biciklu koja se sklapa. I šta sam mogao nego pokušati je unaprijediti.
Ponica je, po meni, bila ženska bicikla. Jer, nije imala po sredini ramu koja spaja prednji i stražnji dio. Penjao si se na nju kao neka curica. To jest nisi se ni penjao, nego si sjeo na nju. I nije imala brzine, nego samo jedan zupčanik. I šta sam mogao nego pokušati dovesti to na neku razinu?!
Ali, svi smo vozili ponice. I muškići i ženskice. Jer, bile su najjeftinije. Brzinku, tj. biciklu s brzinama mogao si samo maštati. Ustvari, nitko od nas nikada nije ni vidio brzinku, tako da nismo bilo sigurni ni da ona postoji. Možda tamo negdje u Slavoniji gdje su svi vozili bicikle. I mlado i staro. Tamo je živjela moja tetka koju sam isto mislio pitat o tim brzinkama, ali ona nikad nije dolazila, pa nije bilo sigurno i da tetka postoji.
Popravio sam svoju ponicu, tj. zategao sam joj lanac, namjestio zupčanik i sad je ona mogla brže voziti. E, to je bila ta caka ako si želio da iz te odvratne ponice iščupaš bar malo brzine.
Bio sam valjda četvrti ili možda peti razred kada sam se mučio s tom ponicom i bila je nova, rekoh, i kad je usporediš s ostalima u mjestu i nije bila tako loša. Bila je pizdasta, rekoh, ali sam se mogao nositi i s ostalima i s njihovim starim ponicama.
Tako kada je jednom kuma Matija bila kod moje mame na kavi, a Stole je bio sa svojom nekom sklepotinom, a to se odnosi na neke osmaše koji nisu imali ponice, nego su sklepali bicikle od nekoliko dijelova drugih, onih koji valjaju i imali su ‘prave’ velike bicikle, pitao sam ga;
– Hoćemo li se potrkat?
– More. – rekao je Stole.
Otišli smo tamo na Kosu, gdje ima jedno dvjestotinjak metara ravne ceste i tamo smo se postavili na startnu ravninu.
Moja ponica bila je spremna; gume napuhane, lanac zategnut, sic i volan podignuti, skinuti blatobrani, sve cakum pakum spremno za trku.
Činilo mi se da je i ta Stolina sklepotina spremna. Nisam možda zagledao sve detalje, ali činila se moćnom i blistala je na suncu. Dobiti jednog osmaša na bicikli, nije bio mačiji kašalj, bracika dragi.
Jedino mi se njegova bicikla činila nekako teška.
Čim sam ja s onim; priprema, pozor, sad označio početak utrke ispostavilo se da ta težina ima presudnu ulogu. Već sam mu u startu poput Usaina Bolta odmakao za cijelu dužinu te njegove grdosije i taj se razmak kako je trka odmicala sve više povećavao.
U srednjem dijelu utrke razmak je bio toliki da sam drugu etapu mogao mirno prevesti kraju. Ali, ja sam i dalje žestoko pedalirao, plus ta masivnost njegove bicikle mi je išla na ruku i pobjednik je bio odavno poznat.
I taman kojih desetak metara prije ciljne ravnine kako sam bio u stojećem stavu i snažno pedalirao, a nisam stigao primjetiti da se taj vijak koji drži prednji i stražnji dio i koji sam zaboravio u toj mojoj pripremi zategnuti, odvio i ponica se jednostavno raspala po pola.
Ja sam opleo po pijesku koliko sam dug i širok, a Stole se sa svojim slavodobitnim osmijehom samo provezao kroz ciljnu ravninu.
II
Ispostavilo se, ipak, da moja tetka postoji. Dapače, postojao je i moj rođak, mojih godina i oni su konačno došli iz Slavonije kod nas u Hercegovinu u posjetu. Nakon eto tko zna koliko godina. Tako je to bilo u socijalizmu; nije se baš previše posjećivalo, jer svi su bili zauzeti partijskim zadacima i poljoprivrednim radovima. Ajmo drugovi stigli su plugovi, bila je deviza u to vrijeme, a to je značilo da svi moramo biti spremni na oranje.
I taj moj rođo je imao biciklu. Nažalost, nije nju poveo, ali ispričao mi je sve o njoj:
– Ima šest brzina!
– Šest brzina?!
– Šest brzina!
– Kao ih minjaš?
– Prva, druga, treća, četvrta, peta, šesta.
Mene budale, pomislio sam.
Šest brzina, bracika!
I to velika bicikla.
– S rog volanom.
– Rog volanom?!
– To ti je trkaćica.
Nisam mogao vjerovati šta mi on to priča.
– Ima li srednju ramu?
– Normalno da ima.
To je bilo to. Istina od a do ž.
Šta smo mogli moji prijani i ja nego samo otvorenih usta slušati o toj ptičici trkaćici i kako moj rođo vozi nju tamo po ravnim cestama slavonskim i spušta se kao vihor po brijegovima oko Pleternice. Kad smo ga pitali o razadaljinama i brzinama koje je mogao s njom dohvatiti ispostavilo se da takve rezultate mi možemo samo sanjati. Moj rođo je sa svojim biciklom mogao bez problema ispuniti olimpijsku normu.
Šta drugo nego smo samo mogli dati mu da popravi i dotjera te naše ponice sporice koliko je god to bilo moguće.
Odmah je predložio da moju zavarimo po sredini da mi se više u trkama ne bi događali incidenti poput onog sa Stolom. Našli smo kod jednog što popravlja traktore veći prednji zupčanik i stavili smo joj veće pedale. S felgama nismo mogli puno učiniti, jer veće nisu mogle stati u okvir. Uglavnom, poboljšanja su uskoro bila vidljiva i ja sam dječake iz susjestva bez problema dobijao na kraćim stazama. Rođo je predlagao da stavimo i blatobrane, čisto radi estetike, ali to nije dolazilo u obzir. Jer, kakva je to racer ponica s blatobranima?!
Svi bi mi se rugali, bracika dragi.
Usput, moja rana na butini je dobro cijelila i ja sam uskoro bio spreman na nove izazove. Bio mi je problem s ovima koji su imali te velike sklepotine na duže staze, ali ja bih to kompezirao početnom prednošću koja bi se do cilja topila, ali kako sam ko Ante Kostelić dužinu staze u pravilu određivao ja, logično da sam sve to bio ukalkulirao i kroz ciljnu ravninu bih se prvi se provezao.
Eto, uz pomoć jednog iskusnog bicikliste, rođe mog, stvari su nekako došle na svoje.
A, kako svaka sreća kratko traje tako se i moj rođo uputio za Slavoniju ravnu nove rekorde obarati, dok su Divlje Jagode prašile; motori, motori…
III
Jasno da u djetinjstvu brzo prerasteš patike, kopačke, donji veš, trenerke, kad u tom dođe vrijeme za džins jakne, gel u kosi i, naravno, nove bicikle. Jer, tko može više ponicu voziti?!
Ako imaš mlađeg brata ili sestru to je savršena prilika da predaš svoju štafeticu u ruke mlađeg. A, svi znamo; na mlađima svijet ostaje.
Tako je i moja ponica završila kod moje sestrice, a ona ju je prebojila u rozo, stavila šljokice, zvonca, mali zupčanik i blatobran. Zapravo, sve to sam joj ja s guštom složio, jer mene je tamo na suncu čekala prava rasna trkaćica.
Nije to bila nova trkaćica, nego sam od jednog osmaša koji se spremao u srednju mašinsku za neke novčiće od krizme kupio.
Nije bilo potrebno biti Lance Armstrong da bi se iz priloženog moglo zaključiti da je ta bajsa trebala temeljitu rekonstrukciju ko Stari most nakon što se Tuta po njem topovima provozao.
I prionio sam poslu.
Nije to bilo tako lako. Jer, kako ćeš u našem samoupravnom socijalizmu nabavit sve te rezervne dijelove, a nema interneta i smartphonea.
Za svako riješenje imali smo problem, ali bio je tu moj rođo Slavonac da uskoči. I pišem mu ja pisma što to meni treba. A, on meni u pismu odgovara potanko i poširoko šta mi je sve našao; nove felge, nove zupčanike s dvanaest brzina, nove kočnice, bateriju i svijetla. I, bracika dragi, rog volan!
To je bilo to. Sve što sam ikad trebao.
E, sad, kako to prebacit?! Poštom je to bilo skupo, jer paket je povelik. Autobus tamo nije išao, morao si valjda pet puta presjedat, kao i vlakom. Jedino što nam je preostalo da neko od rodbine ode tamo ili dođe ovamo. I čekali smo, što drugo?!
Posrećilo nam se to što se jedan puno stariji rođo ženio, pa je neka rodbina dolazila na svadbu i tako mi moj rođo posla s njima dijelove za moju biciklu.
Bracika dragi, meni sunce granu iako je bila jesen, jer imao sam što raditi.
– Šta to radiš? – upita me stari s balkona.
– Popravljam biciklu
– Pa kako ćeš tu šklopociju popravit?!
– Ne brini, tata…
Da je stari malo mućnuo glavom skužio bi zašto sam onu ponicu rastavio čim sam je dobio. Pa rastavio sam je zato da bi je znao sastavit. Nu, neš ti pameti?!
E, tu je bila tajna mojih rukotvorina; rastavi pa sastavi. I tako ćeš naučit. A, ne igrati se sa curicama ‘sakrive’. Tako se rađaju mehaničari, a ja sam bio samo jedan u plejadi naših slavnih. A, kako je stari u svojoj radionici imao svakvih alata put stazama slavnih bio mi je širom otvoren.
I nije me brigalo što su na televiziji samo dva programa, što revu za drugom Titom, što nestaje struje, što voze par nepar, što nema kave… Baš me brigalo! Rađala se nova zvijerka spremna da guta beskrajne ceste naše makadamske.
I kad sam taj dan premjerno izašao s njom na Kosu mogao sam samo uzdignuta čela ispraćatati sve te zavidne poglede.
Normalno, da su se svi htjeli utrkivati sa mnom. Ali, bio je to mačiji kašalj za mene. Davao sam im prednost i po deset dužina i ja sam to bez po muke stizao.
Svako mjesto, svaki zaselak sam obišao, čak i u maškare išao s njom. I po snijegu kad sam Božić išao čestitati, brzinka je bila moja vjerna pratilja.
I onda jednog dana kada mi je pažnja ponešto popustila, a ja je ostavio napolju, jer je Liverpool igrao s nekim, pa kad sam izašao van; moje brzinke više nije bilo!
Šta da ti kažem, bracika moj dragi!
Sve je postalo pepeo i dim.
Bilo je mnoštvo kandidata na koje sam mogao uprijeti prstom, pa šta onda?!
Nadao sam se neće li se neko izlanut, neće li je neko izvesti vozati, ali ni traga ni glasa.
Da se nije zaputila na put oko svijeta?!
Teška tama je sve prekrila.
IV
Otac je stajao gore na balkonu:
– Nu, vidi je!
– Šta da vidim?!
– Vidi tamo iza ograde.
Odem ja tamo, kad tamo ganjc nova brzinka se sjaji na suncu. Okrenem se prema ocu, a on se zaguši od smijeha.
– Samo je nemoj odma rastavit.
