Jednom od najznačajnijih stvaralaca savremene srpske književnosti, proznom piscu i pjesniku, prevodiocu i eseisti je nagradu uručio Dobroslav Ćuk, načelnik opštine Trebinje. Danojlić je za “Nezavisne”, nakon što je primio nagradu, pričao o svom stvaralaštvu, poeziji u svijetu i Jovanu Dučiću.

NN: Šta ovogodišnja “Dučičeva nagrada” znači za Vas?

DANOJLIĆ: Znači ono što i svima onima koji su je do sada dobili, jer je Dučić naš najveći pesnik, a i ja sam sam u svome životu napisao petnaestak zbirki stihova, jer se tom umetnošću bavim od rane mladosti, već punih pedeset pet godina, a prva zbirka mi je izašla još 1957. godine. Nakon svega toga, priznanje koje nosi ime Jovana Dučića nije mala stvar ni za jednog srpskog pesnika i ponosan sam na njega.

NN: Osim poezije, bavite se i prozom, prevođenjem, pišete eseje. Šta ste od toga ponajviše?

DANOJLIĆ: Sve zajedno. Ja nekada pišem i prozne tekstove u kojima ima bliskih elemenata s poezijom, a ne mogu ni da se obrijem, a da nemam neko malo nadahnuće. Ipak, mislim da u meni postoji samo jedan pesnik, a da je sve ovo drugo samo u tragu te vokacije.

NN: Kada spominjete ono lirsko u Vašoj prozi, mnogi Vas u tome porede upravo s Jovanom Dučićem i njegovom prozom. Je li to baš tako?

DANOJLIĆ: Dučić je izuzetan prozni pisac, i u “Jutrima sa Leutara” i u “Gradovima i himerama”, pa i u “Blagu cara Radovana”. To je odnegovana rečenica puna lirizma i ima nas koji, ne ugledajući se na Dučića, idemo nekim uporednim tragovima, sledimo ga i tu smo u nekom odnosu s njim. Prema tome, svaki pesnik ide tragovima svojih prethodnika i onda kada ih ne oponaša, pa je čak i onda kada je protiv njih, u stvari, u nekoj vezi s njima.

NN: Kako u tom kontekstu doživljavate svoju pjesmu i poeziju?

DANOJLIĆ: Moje pesme su stvar mojih ličnih raspoloženja, razmišljanja, stanja, trenutaka, lomova i u onoj meri u kojoj to odražavaju, one su deo moga života. One su jedna vrsta moje intimne autobiografije, mada je sve što sam napisao, u stvari, autobiografskog karaktera. Ima nas koji prođemo kroz život tako da sve gledamo kao lirski doživljaj, kao esenciju postojanja pa sam se i ja celog života vraćao poeziji.

NN: Već dugo živite u Parizu, dolazeći često u Beograd. Kako se u Francuskoj  gleda na poeziju sa ovih prostora?

DANOJLIĆ: U stvari, najviše živim sa sobom, u svojoj sobi, sa svojim knjigama i svojim razmišljanjima. Međutim, znam da je naša poezija vrlo malo prevođena u Francuskoj, više je prevođena proza, iako sve zajedno nema nekog naročitog odjeka. Ipak, uvek je dobro kada izađe neka knjiga ne zbog sadašnjih čitalaca, nego zbog mogućnosti da jednoga dana neko sve te knjige prevede na francuski jezik, a među njima i moje četiri, da ih uzme i nešto nauči o nama. Te prevedene knjige prave kritičku masu za moguće čitaoce i istraživače.

NN: Kako stoji Vaša poezija u Francuskoj?

DANOJLIĆ: Ne stoji nikako, odnosno, ne stoji bogzna kako ni u Srbiji. Znate da poezija nije danas potrebna nikome, osim samim pesnicima i ponekom osetljivom čoveku. Ali, nikad ne znamo ni tačan doseg uticaja i važnost onoga što radimo. Mi, naime, moramo da radimo bez obzira na sve ostalo, jer to ostalo i nije na nama.

NN: Ima li izgleda da stvari budu promijenjene nabolje?

DANOJLIĆ: Tu je u pitanju vreme protiv poezije. Ne može se ništa menjati, ali je važno da mi ne popustimo. Nije važno da pobedimo, nego da ne prestanemo.

NN: Imate li uvid u to kakvo je stanje u poeziji “sa ove strane Drine”?

DANOJLIĆ: Čitam sve ono što mi dođe do ruku. Mogu da kažem da je poezija ovde živa. U stvari, poezija je življa među Južnim Slovenima nego što je na Zapadu, jer, kao što je poznato, duh vremena je usmeren ka drugom pravcu i moramo se nekako prilagoditi tim datim okolnostima, koje pesnicima nisu naklonjene, da nađemo svoje mesto.

NN: Da li to znači da poezija na Zapadu nestaje?

DANOJLIĆ: Ono što znam, odnosno koliko ja znam, poezija je tamo otpisana, što kod nas nije slučaj. Ona se i kod nas prosto malo čita, ali se načelno ne odbacuje, dok je na Zapadu prevaziđena, a prevazići poeziju znači prevazići život. U tom pogledu, stanje je malo bolje kod nas, dok se za stanje na Zapadu ja nadam da je u pitanju samo loš trenutak. Ipak, iako danas izgleda vrlo loše, možda će se bolje vreme za poeziju i vratiti jednoga dana.
Večeri poezije

Iako su ovogodišnje “Dučićeve večeri poezije” počele još u petak uveče Dobroslav Ćuk, načelnik opštine Trebinje, zvanično je otvorio ovu manifestaciju u subotu na Svečanoj akademiji pod nazivom “U hlebnoj dobroti ćirilice”, podsjetivši na pjesnikov povratak zavičaju prije deset godina, kada je našao konačni smiraj u Hercegovačkoj Gračanici. Na tome mjestu je u nedjelju služen i pomen Jovanu Dučiću, dok je u večernjim časovima bilo predviđeno pjesničko veče “Na Dučićevom putu”.

Osim kulturnog dijela programa Akademije, na kome su nastupili brojni umjetnici iz Republike Srpske i Srbije, u subotu je u Muzeju Hercegovine otvorena i izložba slika Milorada Ćorovića, prvog dekana Akademije likovnih umjetnosti u Trebinju, koju je poklonio Muzeju.

Vesna Duka

www.nezavisne.com