1.

To što Eva duguje Adamovom rebru, mi dobismo preko palca. Da je ocu nokat urastao na ruci, ne bi bilo potrebe da se Milkica Živić, učenica srednje medicinske na praksi, prelama u pasu. Da se, potom, naša buduća majka nije poklonila desnom muškom gazištu broj 40 ^1/2, zadržala bi bujne grudi ispod radne bluze. Ovako su zavrtložile vidno polje Zdravka Vetrogonje, magacionera po zanimanju, a sisoljupca po momačkom opredeljenju. Momak je bio samo uslovno. Njegovi vršnjaci već su nervozno vrteli burme. Napunio je tri banke, a malo toga, posebno u ljubavi, postigao.

– Da nisi ti, sine, ženskomrzac? Nijednu bar na kafu da sjaviš, majka da šacuje – negodovala je njegova Ilinka.

– Sudbina, mamo. Još nisam našao pravu.

– Nađi krivu, pa ispravljaj, samo se ženi.

Opijen devojačkim valovitim pejzažem, Zdravko je, stisnuvši petlju kao snop pruća, mladoj pedikirki predložio da tek proklijalo poznanstvo zaliju limunadom u poslastičarnici „Šećerzada“. Tamo su ustanovili da, osim zajedničke privrženosti kremastim kolačima, gaje i strasnu želju da srcad izdaju na revers. Otac je naumio da primopredaju obave u bioskopu „Kosmaj“, gde se upravo davao film – „Moje pesme, moji snovi“.

U kosmajskom mraku Milkica je shvatila da njenom kavaljeru u životu fali samo posvećena guvernanta kakvom bi upravo ona, ako joj se dadne šansa, mogla biti. U duhu tih najintimnijih titraja, dopustila je filmofilu da svoje ćevapčiće spusti na njeno vešto primaknuto koleno, okruglo i toplo kao somun.

Zdravko bi, da mu nije armije, ostao nevin kao jutarnja rosa. Kao da se malo i plašio onoga što prirodno sledi iza ljubakanja po haustorima i perolakih petinga. Onda je u Štipu, gde se vojničio, upoznao labavo udatu gospoju čiji štrik sa vešom je gledao na kasarnu. Ona se potrudila da mu pokaže gde zeka pije vodice. Naučeno je kasnije preneo na dve ili tri radoznale cure, koje ipak nisu sa njim dugo utvrđivale gradivo.

Milkica je, s druge strane, sve zanesenije maštala o prvoj bračnoj noći. Za seosku curicu koja se dokopala asfalta to je bio logičan redosled poteza. Završiti školu, udati se, zaposliti, roditi gradsku decu. Iz bioskopa su izašli zagrljeni, osećajući da im se podgrudne pumpe grče ubrzanim, ali i usklađenim ritmom.

Otac je, uprežući kajase svoje brdsko-konjske pohote, strpljivo sačekao da se Milkica domogne godina potrebnih da istorijsko „da“ gukne i bez konsultacija sa roditeljima koji, uostalom, i nisu bili s raskida da im se ćerka bračno udruži. Već četiri godine živela je u đačkom internatu, daleko od rodne pustojebine. Mestašce je bilo živopisno, ali ne toliko da bi se u njega posle završenih škola iko normalan vraćao.

Mladin otac Živko Živić (alijas Živži) trideset godina je mrcvario pisaljku da napiše remek-delo. Život izvan tog romana, koji se rodio u pepelu i nije daleko odmakô, ličio mu je na izmaglicu nedostojnu obzira. Kroz nju je rasejano prihvatio ćerkinu udaju za postarijeg dilbera. Ali nije samo to. Supruga mu je bila ozbiljno bolesna, a prognoze lekara loše. Ostalo joj je još par leta za par želja. Jedna od njih – da dočeka ćerkinu svadbu. Zdravko je, osim godištem, ispunjavao zetovske standarde. Bio je uljudan i odgovoran. Možda malo, kad ga ponese cug, sklon preseravanju, ali bože moj…

2.

Milkica je podozrevala da joj izabranik nije valjano lečen od ljubomore. Pošto se za deset meseci koliko su, kako se tad govorilo, hodali, nije javno brukao, verovala je da će posesivne neprijatnosti, kojima je povremeno pribegavao, izbledeti na suncu zajedničkog života.

– Dobar je čovek, ne zaslužuje da pati. Ljubav je i prilagođavanje – rezonovala je mama. Zdravko je za to vreme nosio jagnjeću kožu, osećajući da ga grebe po vratu. Kad bi neko od njenih kolega prilazio da ih pozdravi, otac bi se potišteno izmicao, šutirao kamenčiće i uljeza odmeravao s nepoverenjem. Patio je od sindroma preterane zaljubljenosti i idealizacije. Milkica je u njegovim očima bila ako ne jedina, onda sigurno najzgodnija žena na svetu koju čitav mužjački nakot, pojedinačno ili u manjim grupama, želi preoteti za svoje opačine. Do granica dobrog ukusa ubeđivala ga je da voli samo njega.

Upriličili su skromno venčanje u pristojnom i ne mnogo skupom restoranu. Priču rekonstruišem na osnovu potonjeg predanja. Može se desiti da pobrkam presudno i nebitno. Sa ove svadbe sačuvane su tri fotografije. Nazovimo taj triptih: Olakšanje, Nesigurnost i Podstoličenje. Spregnute osmehe mladenaca natkriljuje oduševljenje alkoholiziranog kum-Dikana;

– Kapa dole, kumašine. Milkica ti je svećom da je tražiš. Suvo zlato, života mi!

Otac je iznajmio dvorišni stan. Ne bi` ja tu ništa dirô , rekao bi scenograf horor-filma da im je došao na useljenje. Zidovi su se klobučali vlagom, trula drvenarija molila za milost. Mladenci su udarili su brigu na uboško veselje. Krevet je škripao ne znajući šta ga je snašlo. Na posao su odlazili iscrpljeni i srećni.

3.

Uz božiju i vetrogonjsku pomoć mama se obrela u drugom stanju.

– Sad je kolik` punoglavac – vodio je tata prenatalnu evidenciju. Povukao je ručnu. Umesto zakerala postao je trbuhozborac. Svaki čas je šaputao nežnosti obožavanom stomaku. Javi kad se gicne, nestrpljivo je zahtevao.

Preterivao je sa brigom. Kad se mami prijedu lubenice, Zdraviša obere bostan. Ako poželi žute dunje, ta nije Carigrad preko sveta. Spustila se omorina. Rasterivao je lakokrilu armadu komaraca.

– Imaš slatku krv – govorio je vidajući trudnici noktoderine. U toj prebrižnoj atmosferi na svet je došla Vlatka. Tri godine potom prijavnici postojanja prišla je i moja klempava malenkost.

– Nek ti je nazdravlje kuronja – govorile su tatine kolege dok je  flaša rakije kružila po pijanoj orbiti. Za početak, bio sam grlonja. Iskoristili smo porodični popust na nesanicu.

– Samo ti urlaj – gunđao je otac, šureći nadlanicu mlekom. Vlatka mu se muvala oko nogu. Majčin prirodni napitak zamenio sam kupovnim.

– Da te ipak namuzem? – nudio se otac.

– Nemam, dragi, ni kapi – stihovano se šalila Živžijeva kći.

Malo toga iz prve petoljetke ostalo mi je u sećanju. Otac me uzimao u naručje ili trpao u kolica, pa smo dugo obilazili domicilno predgrađe.

– Ovo je koka, ko-ko-kooo – učio me. 

– A ono ti je sluga goluban, gu-guuu-gu.

– Vidi ga janjac, beee-beee.

Poznavao je sva nemušta narečja. Babe su ga, brižnog, blagosiljale.

Došlo je vreme da se mama vrati na posao. Vlatku su udomili u vrtić. I dalje mi je, čim odrasli odvrate pogled, uvrtala kožu na osetljivim mestima. Ne njenim vrtićkim crtežima bili su veliki tata, znatno manja mama, prelepa ona i bratska škrabotina.

Crna mrlja dobila je stranog posmatrača. Čuvala me komšinica Janka Klaćikova. U stvari, bacala me u krevetac, zasipala plišanom galanterijom, trčala do cipelara i penjala se na mamine štikle. Isprobavala je sve odevne kombinacije, pa puštala da joj skliznu niz zgodne noge. Oko mene je poslovala gologuza, navlačeći civilku tek pred kraj smene. Ponekad me nežno, ponekad snažno grlila. Neki Jankini delovi bili su meki, drugi prilično čvrsti. Često mi je grickala uvo ili me stezala butinama. Bio sam joj neka vrsta seksualnog pomagala.

4.

Otac je imao pogrešnu predstavu o ulozi sestre u medicini. Žena-majka-sestrica prenosila mu je, naivna kao različak, zgode sa injekcija:

– A onda će on: Ne znam kako vi volite, ja preferiram stojećki.

– Uuu, mamicu mu preferiram seljačku. Ja bih to glavačke izbacio!

– Pa što? Našalio se čovek.

– Svoju ženu ima, a tuđe okolo nutka. Kako bi bilo da ja odem u katastar i pitam njegovu Kajku prima li ga u malu mrežu.

– Ne budi prostak, Zdravko.

– Izvini, draga. Šta ću kad ne preferiram šarm od kog se gaće same dreše.

– Joj, dobro me podseti – nastavlja mama da komplikuje svoj položaj –  juče me jedan pita je l` istina, što se priča, da sestre ne nose donji veš.

– Jebem mu sunce, Milkice, možeš li zabosti tu iglu bez koketiranja? Je l` sa Krstankom razmenjuju šabanske pošalice?

Krstanka je mamina koleginica, vođa frakcije nadrkanih sestara. Zakuvalo se i zbog katetera.

– Šta mu ga to dođe?

– Cevčica kroz penis, za mokrenje.

– Svaka njima čast, treba to provući.

– Budalice moja, pa ne rade to sami.

– Nego kako? Fabrički?

– Ja im stavim.

– Ti?! Istim tim prstima kojim valjaš ćufte?

– A da kojim ću? Nemam rezervni komplet.

– Kuku meni, oženih mudoinstalaterku.

Sutradan je nervozno cupkao pred kancelarijom direktora Doma zdravlja – doktora Pjevaševića. Sekretarica je okretala minđušu kao da prima uputstva iz režije.

– Druže, pa lepo vam kažem, primarijus žuri na sastanak.

– Usporiću ga ja očas posla.

Navro je na tapacirana vrata. Sekretarica je skočila da ga spreči, ali se saplela o gajtan ventilatora.

– Hoću da mi ženu skinete sa mlohavih ćuna.

– Kako, molim? – sablaznio se Pjevašević.

– Šmrljo, da ne ponavljam dvaput. Imate vi oho-ho sestara, a ako ćemo pravo i doktora, kojima je to merak. Moja Milkica ga više u ruke uzeti neće, paz` šta ti kažem.

– Slušajte, drug, ako mislite na kateterizaciju, to je deo njenih radnih obaveza.

Uostalom, što se vi toliko sekirate kad već znate da su mlohave? Čega se sve nije prihvatala sestra Vinka sa urologije, pa njen muž ne pravi demonstracije.

– Ne vuci me, doco, gde ne treba, kumim te bogom.

– Mi smo borci za narodno zdravlje, ne probiramo koga ćemo i da li ćemo lečiti. Ima, znate, i lekarska etika.

– Steram vam je svima u grlo. Oženio sam je poštenu, takvu ima da mi je svaki dan sa posla vraćate. A vi, bando manijačka, nađite neku sličnu vama za te perverzije. Jao si ga tebi, Pjevaševiću, ako budem morao ponovo da dolazim.

Namazani doktor nije ni pokušao da se preganja sa ludakom. Pozvao je glavnu sestru:

– Caki, dušo, šalji Milkicu u laboratoriju, ovaj njen kreten će nas pobiti…

5.

Došlo je vreme da Vetrogonje svoj prvi proizvod pošalju na kontrolu kvaliteta. Vlatka je svuda prtila đačku torbu, a tek je počeo avgust. Ručala je sa prtljažnikom na leđima, igrala lastiš pod opterećenjem. Na torbi se Sara Kej udavala za dečaka sa leptir mašnom. Kad bi Vlatka pala na mladence, mlatila je rukama i nogama, kao kukac.

– Rastu ko iz vode – uzdisala je majka.

– Godine, prolete za tili čas. I ne osetiš – osećala je baba.

– Osim kad ti se pokenjaju na glavu – prekidao je otac baladu o prolaznosti.

Deda je kašiku sa palentom zaustavio na pola puta:

– Ima nas, zete, koji doručkujemo.

– Pardoniram, ali to vam je tako.

Otac je uzeo novi žilet. Podbočio je vrata kupatila peškirom, da nešto ne propusti. Onda je, belobrad, obznanio da je jako ponosan i srećan. Zatečeni, nismo znali kako da reagujemo. Uglavnom je bivao razočaran i besan.

Razgovor je, nakon ptičijeg sranja, poprimio svečarski ton. Poškropljeno svetom vodicom prisećanja, Vlatkino rano detinjstvo pretakalo se u žitije svetaca. Čudili smo se kako je već nisu kontaktirali sa Harvarda. Dolazile su komšije, donosile koji dinar da se đače počasti.

– Ma, niste trebali – zahvaljivala je majka.

– Valja dati vojniku – rekao je deda Cole, koji je promašio sprat. U vojsku su  ispraćali Živkovići, na prvom.

Vlatka je za prvi dan u učionici dobila roza hulahopke, pa sam, želeći iste, dobro iscedio suzne žlezde.

– Ovo dete mi je sve sumnjivije – coktao je tata.

– Pusti ga, još je mali – branila me majka.

Imao sam dužu kosu, kao Mogli, pa se deda Cole, kome su u međuvremenu objasnili zašto je ovde, opet nasankao:

– Baš vam je sitna curica. Zlato malečko, kako će nositi onolike knjige?

U školu „Miloje Matić Hanumica“ stigli smo prvi. Domar je tek otključavao kapiju.

– Kožu si nam oderao, zapamtiću ti to – pretio je otac  taksisti. Kažiprst mu se ljuljao kao pokvareni metronom. Mogli smo i peške, ali mama je odbila da se prezuva „po jendecima“.

– Nisam seljanka – rekla je.

– To se odmah vidi – potvrdio je otac.

– Svaka tebi čast, ćero, ja u štiklama ne bih mogao ni pet minuta –priznao je  deda.

– Poštedi nas te scene – kazala je baba.

Tata se, dok je domar krilio učilišne dveri, raspitivao za izvršnu školsku vlast.

– Drug Vlasta, znam ga, sposoban rukovodilac.

– Govno od čoveka – krivio je usta domar.          

Stigle su učiteljice, sve četiri u plavom stojadinu.

– Bome su nalegle gume – primetio je otac, razočaran. Nadao se mladoj učiteljici kojoj bi se, za dobrobit kćeri, udvarao.

– Ovakve sam viđala u logoru, sa bičem u ruci – prisećala se baba.

Učiteljice su imale istovetne sive komplete, ravne cipele, raskorak ukrotiteljki opasnih životinja. Jedna je, ipak, okomotala crvenu ešarpu, delovala ležernije.

– Možda je gušava – rekao je deda.

– Šake ko lopate – dogunđavao je otac.

Nismo znali koja je naša, to se držalo u tajnosti. Direktor Vlasta uručio im je spiskove. Upirale su prstom u pojedina imena, upozoravale jedna drugu.

– Šta mislite, hoće li streljati po azbučnom ili abecednom redu? –pitao je tata neku ženu koja je, grleći svog prvačića, odstupila za korak ili dva.

U međuvremenu, dvorište se popunilo dečijim glavicama. Dečaci su imali mokre razdeljke povučene lenjirom, devojčice kikice ili punđe. Mnogi su virili roditeljima između nogu. Odvažniji su se kačili za prečku gola, odgore se bekeljili. Jezici su im bili obojeni od soka u prahu marke Gringo. Uspeli su da ga liznu i na ovo crveno slovo. Očevi su zapalili cigare, pogasili poglede i pućkali, a majke vršile sitne prepravke na potomstvu i širile paniku.

Usledila je prigodna priredba. Neke žgoljave devojčice plesale su rasterujući insekte šuškama od plastičnih kesa. Gledao sam u njihova izubijana kolena. Dedi se trćenje nije dopalo:

– To nam je stiglo sa Zapada.

– Šta biste vi, gluvo glamočko? – pitao je otac.

Četiri zloslutnice razvrstavale su lovinu. Prozvana deca su im prilazila, opraštajući se, slinava, sa pratiocima. Atmosfera kao na pijaci belog roblja. Pokušaji bega sprečavani su šamarima. Za sve to vreme ja sam uglavnom čačkao nos. Niko me nije opominjao, duboko sam odmicao nozdrvama. Deca su iznutra zapevala jednostavnu pesmu.

– Himna škole na koju smo posebno ponosni – objasnilo je uniformisano lice zvano tetkica.

„Slavimo je vedra lica,

ti- ti -tiii

ta- ta – taaa

draga školica.“

– Izuzetno debilne reči – javio se deda, veliki mag rime.

Domar je duvao balone. To mu je naredilo govno od čoveka. Pisao je po njima slova flomasterom i kačio ih na štrik. Uskoro je, zasopljen, ležao ispod koša i borio se za dah.

– Ima li neki doktor? – čulo se iz mase koja ga je okružila i oduzimala mu i to malo vazduha.

Mama se snebiva, ali zato uleće otac:

– Ja sam lekar, malo mesta, molim!

Balondžija je hripao. Otac je izvadio bricu, opipavao mu grkljan:

– Izvešću mali i precizan rez. To se zove trihotomija – podučavao je publiku.

Unesrećeni je nekako došao sebi, izvukao živu glavu. Otac je razočarano sklopio pribor. Počela je kiša, spirala Ćirilovo pismo. Skinuo sam najbliži musavi balon i stiskao ga dok nije pukao.

————————————————————————————————————

Predrag Ž. Vajagić – ulomak iz romana “Ptice nisu stvarne” , koji je u štampi

by Barezi