Osim što trenutno spada u vodeće savremene crnogorske autore, Balša je i zamenik glavnog urednika najuticajnijeg podgoričkog dnevnog lista Vijesti. Eskluzivno za City Magazine govori o svom novom delu i još ponečemu.
Vaš novi roman „Paranoja u Podgorici” koji je upravo objavljen u Srbiji, prilično je uzburkao duhove u Crnoj Gori ali na „podzemnom“ nivou. Zvanično se o romanu ćutalo, a u potaji pričalo. Zašto?
– Zapravo, to i nije tako jednostavno objasniti. Današnja Crna Gora je jedan tranzicijski Las Vegas, ovde sve funkcioniše kao u kič predstavama u kakvom mafijaškom mega-hotelu. Ovaj roman je dokazao da književnost može biti subverzivna ne samo na nivou teksta, već i produkcijski. Hoću reći – ako u Crnoj Gori jedna knjiga bude prodata u više od 10.000 primjeraka, to takođe postaje subverzivno. Ako ništa drugo, demaskira frustriranu priču mnogih pisaca koji tvrde da književnost nikoga ne zanima, pokušavajući da opravdaju sopstvenu poziciju – autora čije knjige ne pročita više od 50 ljudi, sve sa tetkama i strinama kojima poklone svoja sočinjenija… Zamislite kada javni servis i drugi državni mediji čak i ne objave informaciju da je jedna knjiga doživela takav tiraž za samo dva meseca. Dakle, razlozi za ćutanje državnih medija nisu generisani samo prirodom teksta već i samom činjenicom da ovakve knjige demantuju tvrdnju da književnost nikoga ne zanima. Jer, znate, ako se u to poveruje, onda pisci imaju opravdanje da se bace u zagrljaj banalne politike – da postanu savetnici političara, jednokratni politički delatnici i slično.
Svojevremeno ste svojim romanom prvencem „Privatna galerija” napravili neku vrstu portreta Podgorice na prelazu milenijuma. Koliko se glavni grad Crne Gore promenio do vašeg drugog romana?
– Prilično. Ja taj grad, uprkos svemu, volim. Pokušavam da u ludilu jednog grada, u njegovoj osobenoj dinamici, njegovoj mediteranskoj svetlosti, pronađem neke univerzalne topose. U svakom gradu postoje najmanje dva grada. Mene zanima uvek onaj marginalni, drugačiji, onaj deo koji se ne predaje banalnosti, onaj deo koji odbija da postane palanka ovoga ili onoga tipa. Zato volim likove čudaka i ciničnih opservatora… Današnja Podgorica je otišla dalje – i u dobrom i u lošem smislu, od one Podgorice iz mog prvog romana.
Diplomirali ste u Beogradu, kakve vas uspomene vežu za njega?
– Kada govorim o Beogradu, govorim o i sebi od dvadesetak, dvadeset pet godina. Pa možete misliti kako su to lepe uspomene. Tada, osamdesetih, kada sam ja živeo u Beogradu, to je bio beskrajno zanimljiv grad. Imao sam sreću da se družim sa sjajnim ljudima, i u dobro vreme. To je grad u kojem žive neki sjajni pisci, moji dragi prijatelji, i u Beogradu se uvek dobro osećam. Zato me i nerviraju događaji poput reakcije na Paradu Ponosa, ubistva onog nesrećnog Tatona i slično. Jezivo je da su to detalji koji stvaraju neku internacionalnu sliku o Beogradu.
Svojevremeno je bilo dosta reči o Novoj crnogorskoj književnosti. Osim vas, perjanice su bili Nikolaidis, Spahić, Bećanović. Da li je taj pokret bio kratkog daha ili se pojavljuju nove snage?
– Na svu sreću, duh iz lampe je pušten… i, nema povratka. Osim te, recimo to tako, prve generacije, danas već imamo mnogo novih, sjajnih i još mlađih pisaca – poput Dragane Tripković, Dušana Đurovića, Vladimira Đurišića… Ali i nekih starijih, a odličnih pisaca koje niste spomenuli, poput Dragana Radulovića iz Budve, autora izuzetnog romana „Aušvic kafe”, ili pesnika Nebojše Nikčevića.
Crna Gora navodno dosta polaže na kulturu i književnost. Kult Njegoša odavno prevazilazi kulturne okvire. A kako je zaista?
– Kao i u svim autoritarnim društvima, i u Crnoj Gori kultura, zvanična kultura, funkcioniše kao sluškinja vladajućih elita. A kako su te elite, po svom biću, utemeljene u logici feudalizma, to se u velikoj meri odražava i na tzv. kulturu. Zato se favorizuje pozorište i besmisleni projekti koji koštaju po 300.000 do 500.000 evra, a režiraju ih i produciraju uglavnom članovi jedne familije. Pozorište pruža priliku da se simbolički obnovi hijerahija feudalaca – a istovremeno, izdašno finansirano od strane upravo takvih elita, dokida bilo kakav prostor subverzije. Zato je ključna umetnost njihovog svetonazora pozorište, a ne film ili književnost. Ono što je pak još veći problem današnje Crne Gore jeste što veliki broj intelektualaca pristaje na takvu „predstavu”. A kult Njegoša? Mislim da nije pitanje „Da li Njegoš?”, već „Koji Njegoš?”. Njegoš je veliki pisac, ali je nažalost uglavnom lišen pravog čitanja. A to, u jednom smislu, jeste najgore što se može desiti jednom piscu.
Da li je budućnost ex-Yu književnosti u čvršćim vezama? Ipak je to tržište gotovo istih jezika koje ima 20 miliona stanovnika.
– Apsolutno. Zato ja govorim o „postjugoslovenskoj književnosti”. Mi imamo privilegiju da imamo isti, iako četvoroimeni, jezik. Mi razumemo, i to savršeno, jedni druge. Ne samo zahvaljujući istom jeziku, već i zahvaljujući vrlo sličnim stvarnostima. A to je odlična polazna osnova za istinsku komunikaciju.
Hoće li „Paranoja“ dobiti neki svoj nastavak ili je u planu nešto sasvim drugačije?
– Zapravo, „Paranoja u Podgorici” je drugi roman (nakon „Privatne galerije”) zamišljenog „Podgoričkog kvarteta“ – ciklusa od četiri romana. Treći upravo završavam ovih meseci, a četvrti roman je u zavodljivoj i izazovnoj zoni planiranja. Želim da postoji određena sličnost, ali i jasne razlike među tim romanima. Ono što ih objedinjuje, to je ista pozornica – jedan grad u vrenju dinamičnih promena, i naše vreme, koje je za pisca vrlo inspirativno. Što nije kompliment vremenu – jer što je vreme pokvarenije i paklenije, to je literaturi zanimljivije.
(Izvor: City magazine)
