О том оригиналном пројекту за „Правду“ говори Милан Б. Поповић.

Како бисте у најкраћем дефинисали вашу поезију?

– То је искрена поезија писана са намером да не шминка ни моју унутрашњу стварност, ни свеопшту спољашњу реалност.

„Ока да не испустим дах“ је трећа књига поезије у трилогији коју чине и збирке „Молитва тетовираног срца“ и „Време бруталних добронамерника“. Шта је оно што повезује те три збирке?

– Све три књиге су настале, што се каже, у „једном даху“. Оне су се саме стилски испреплетале, а конци који их нераскидиво вежу јесу лијане бунта и пркоса с једне стране, и православља и емотивних пасажа с друге стране пера.

Како сте дошли на идеју да рок бендовима понудите ваше стихове и да снимите ЦД „Време бруталних добронамерника“?

– Хтео сам да модерну књижевност и поезију приближим рокенрол публици, односно оној групи људи која воли музику коју и ја приватно слушам. Већ двадесет година у музичким часописима пишем музичку критику и на тај начин популаришем домаћу рок културу. Компилација „Време бруталних добронамерника“ је надоградња и логичан, корак на боље. Музички ЦД на неки начин представља завршни и ексклузивни чин моје објављене поетске трилогије. На њему су учешће узели демо састави, а међу њима и већ афирмисани бенд „Инстант Карма“. Циљ оваквог споја поезије и музике је и афирмација младих рок музичара, али и пропагирање књижевности кроз стихове које стварам. Дизајн омота је радио академски сликар-графичар Јакша Влаховић.

Колико су рок музика и модерна поезија блиске?

– Сматрам да су рок музика и поезија и те како блиске. Један од ретких, али фантастичних примера у домаћој дискографији је веома успешна сарадња песника Радомана Кањевца са групом „Галија“. Додуше, ово што ја радим са својом поезијом и музичким саставима новије генерације, унеколико је екстремније и примереније садашњем тренутку. Када боље размислим, потпуно је у складу са временом бруталних добронамерника у којем, хтели то или не, сви живимо.

За коју светску групу или певача бисте волели да напишете стихове?

– Искрено, нисам размишљао о светским групама, јер сматрам да је то „немогућа мисија“. Оно што је мени сада битно јесте да је ових осамнаест српских музичких састава, односно седамдесет музичара и композитора, веома радо прихватило сарадњу и одазвало се на мој позив. То је само једна од потврда да ипак има смисла бавити се поезијом данас. Снимљене и објављене песме ушле су на стандардне концертне сет-листе састава са компилације и живе свој живот. Кад смо код светских састава, изузетно волим и радо бих сарађивао са оригиналном поставом састава „Ганс енд роузиз“. Међутим, сарадња са оригиналним Гансима данас је апсолутно немогућа.

Како видите српску књижевну сцену данас?

– Мислим да се књижевна сцена претворила у трговину. Више није битан уметнички домет дела, већ „пролазност“ садржаја књиге у најширим масама, односно, у колико ће се примерака књига, која сада постаје роба, продати.

Да ли је младим писцима данас лакше или теже да изграде свој уметнички пут?

– Најлакше, најлепше и најтеже је бити песник, без обзира на неразумевање и игнорисање, чак и институција чија је основна делатност да воде рачуна о песницима. Ако сте у поезију ушли срцем, што ја свакако јесам, онда је свака евентуална техничка непријатност и мука, заправо, „слатка мука“.

Наша збиља је врло инспиративна

Колико стварност у којој живимо може бити инспиративна за песника?

– Изузетно је инспиративна за уметнички рад. Чак и лоше карактеристике стварности умеју и често јесу веома добар и јак стимуланс за креативни рад. Деси се да крајњи ефекат таквог рада донесе и узвишене резултате. О добрим карактеристикама стварности које такође утичу, да и не говоримо.

Срећко Миловановић (Извор: Правда)