Ана Ристовић (1972) живи у Београду, објавила је седам књига поезије, које су награђиване и преведене на неколико језика. Добитница је “Бранкове награде” за књигу “Сновидна вода” (1994), награде “Бранко Миљковић” и Награде сајма књига у Игалу за књигу “Забава за доконе кћери” (2000) , као и немачког признања за младу европску поезију “Хуберт Бурда Преис”. Ана Ристовић такође преводи са српског на словеначки и обрнуто.

Какве су моћи поезије данас, у свету електронских комуникација?
– Данас, када песничке књиге готово не можемо наћи у књижарама, у време када се и саме књижаре затварају или постају простори за продају искључиво примамљивих корица које нуде фаст-фуд конзумирање лако сварљивих садржаја, свет електронских медија, свет виртуелне стварности, пружа поезији могућност да субверзивним каналима продре до већег круга читалаца.
Поезију не можемо наћи у књижарама, али једним ,,кликом” миша, сада лако доспевамо у песничке светове како класика, тако и наших савременика, посећујемо интернет сајтове за поезију, листамо песничке блогове, са колегама песницима, на Фејсбуку размењујемо своје и туђе стихове. Захваљујући интернету, данас су нам свима доступни гласови Силвије Плат, Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Мајаковског, Јосифа Бродског и многих других, док читају своју поезију. Што је добро, али је и мач са две оштрице.
Ипак, као што сам недавно прочитала у једној књизи, виртуелна стварност започела је у трећем веку пре нове ере, са кинеским филозофом Џуанг Цеом, који се, сањајући лептира, запитао да ли је то он сањао лептира или је лептир сањао њега. Суштинска моћ поезије одувек је, међутим, била та да нам укаже на замах скривених лептирових крила у једном трену, који је стваран, да нас подсети на то како да и даље осећамо свет.

Негде сам прочитала да лако пишете поезију, како то изгледа, како настају ваше песме?
-Постоје периоди дужег неписања, када ми се чини да се поезија удаљила од мене (или да сам се ја удаљила од ње), постоје периоди када ми се чини да у свакодневици не могу проговорити другим гласом осим песничким. Међутим, у мом случају, подстицај за писање једне песме најчешће је необична слика, призор, који ме покреће на размишљање.

Навешћу конкретан пример: на последњу песму коју сам написала подстакло ме је пеглање једне недељене вечери, када сам, међу гомилом опраног веша угледала платнену марамицу за нос, и упитала се где да њу, такву реткост, сместим, да ли међу пешкире, постељину, или негде другде.
Да се овим, осврнем и на ваше претходно питање: можда је и поезија, данас, више него икад, управо платнена марамица у свету папирнатог обиља које није измишљено да би трајало, већ да би на кратко, послужило својој сврси.

Шта сада преводите/препевавате? Верујете ли у блискост културних миљеа држава и народа са екс-Ју простора?
-Управо је, у мом преводу, објављен путописни роман Алеша Штегера, ,,Понекад је јануар усред лета”, у издању ,,Архипелага”. Следећи мој преводилачки залогај на који ћу ускоро прионути је књига колумни и новинских текстова младог словеначког аутора, Горана Војновића, чији роман ,,Јужњаци, марш!” је прошле године објављен на српском
језику. Народе са екс-ју простора повезује данас не само то да њиховим државама владају тајкуни, већ и међусобно
прожимање сличних култура, које, упrкос свему, ипак некако функционише.

Топ-листама најчитанијих домаћих наслова доминирају књиге списатељица. Како то тумачите?
– Ако мислите на ове новинарке што мало-мало осете потребу да у јавност избаце своја умотворенија о томе да ли је модерна девојка она која пије нес-кафу на сламчицу, или она која је срче директно из шоље, ту су вам ствари јасне. О том феномену је сјајно писала Дубравка Угрешичћ, описавши нам како мемоари и уопште литература зачињена мемоарском грађом, постају савремена житија.

Са друге стране, топ-листе су у Србији не оне које нам дају јасну слику о читаности, већ оне које креирају одређену, а лажну читаност: у Србији се књиге највише купују из сувенирских разлога, на поклон, а по новинској препоруци ,,најчитанијих”, дакле, у Србији просечни читаоци углавном посежу за свега неколико писаца које им препоручују телевизија и новине. На тим топ-листама, истина, има и озбиљних, одличних домаћих списатељица, али, ја нешто сумњам у овдашњи појам тиражности, када добро знам да пето или шесто, па и десето издање издавач лако постиже тако што прво штампа у 200 примерака, уместо у хиљаду…

Право питање, мислим да би било: шта су топ-листе у Србији, како настају, и ко су и где су читаоци оних књига које нису на листама којима нас торпедују.

Непопуларно песничко ткање

– Свима нам је добро позната она легенда Достојевског о Великом инквизитору, а слепило друштва је, без обзира на то у ком времену живимо, највећа инквизиција, и сталница је, која нас нажалост, прати, каже Ана Ристовић . Тек, једна паметна, образована, надарена и својим животом помало екстравагантна жена попут Милице Стојадиновић Српкиње, да се и по други пут појави међу Србима, судбински исто би прошла као и некад, с једном разликом: сада
не би било неуобичајено што се бави писањем, али би је неки ,,добронамерни” духови сигурно упутили на то да треба да пређе на роман, и да се мане песничког ткања, ако мисли да не заврши као пре два века, што она не би учинила.

У Србији чију културну сцену већински кроје и прекрајају мушкарци, опет би се дивили њеној лепоти, надарености и образовању, али нико јој не би помогао да нађе достојан посао, а камоли да би јој уделио какво уредничко место у
некој издавачкој кући.

(Dnevnik)