Годинама је међу најозбиљнијим кандидатима за Нобелову награду, а прошлог месеца му је уручена Велика награда франкфуртског сајма за мир. Израелски писац Давид Гросман (1954, Јерусалим) у последње време у жижи је због међународног успеха свог новог романа „До краја земље“. Ово дело које је на сајту „Амазона“ проглашено књигом септембра, уочи Београдског сајма књига, појавило се и на српском у преводу Давида Албахарија, у издавачкој кући „Архипелаг“. Књизи која описује судбину породице војника у блискоисточном конфликту са којим Израелци живе деценијама, живот је дописао најпотреснији епилог: Гросманов млађи син Ури, при крају служења војног рока, погинуо је у последњим сатима израелско-либанског сукоба, 2006, спасавајући другове из погођеног тенка.
Са Гросманом смо разговарали телефоном, упредаху између његових америчких и европских турнеја.
Јунакиња романа „До краја земље” је Ора, мајка војника, која све време бежи од могућих лоших вести са ратишта где син одлази добровољно, дан након што је одслужио војни рок. Зашто сте главну улогу у причи о рату поверили жени?
То је било неизбежно јер је добар део књиге о животу породице и малим тренуцима у којима се обликује неко људско биће и његов живот. Мајка има јачи примални контакт с дететом, који се ствара још док га носи у стомаку: читао сам у неком научном часопису да свака жена која је била трудна читавог живота задржава у телу неке ћелије ембриона, фетуса. Зато је она оданија свом сину него војсци, влади и рату. Жене су, осећам и скептичније према великим системима – влади, војсци – које су мушкарци стварали током историје и који на неки чудан, искривљен начин више пружају мушкарцима, чак иако они више гину у њима. Зато ми је била потребна она, Ора.
Ора тражи спас у бекству. Је ли то њена слабост, или снага?
И једно и друго. Она бежи, али то није само бекство, она није ескаписта, јер ипак чини нешто активно. Шта јој преостаје? Не може спречити сина да оде у кампању. Обучен је за то, сви другови су му тамо, мушкарац је, жели да
буде део те „игре”. У томе је, у исто време, њена снага – она пружа чудан, адекватан отпор у мислима, а опет не остаје пасивна и безосећајна. Не знамо хоће ли успети да спасе живот свом сину Оферу, али, у сваком случају она свог бившег пријатеља, Аврама, враћа у живот током тог лутања.
Али ни бекство није вечито, она се на крају ипак мора вратити…
То не знамо, хтео сам да оставим књигу отвореном како би сваки читалац изабрао свој крај приче. И ја нагађам да ће се вратити, али, то је нека врста „магијског“ деловања, које делује чудно, али кад вам се нека страшна опасност надвије над главом ви понекад чините незамисливе ствари које делују ирационално. Али шта је рационално у тој ситуацији: седети код куће и чекати гласоноше да вам саопште вест о смрти? Она само чини нешто врло, врло екстремно у врло екстремној ситуацији.
У пустоши Галилеје, где они лутају, нема других трагова историје, осим гробова војника страдалих у скорашњим сукобима…
То није пустиња, Галилеја је најлепши пејзаж у Израелу, с много зеленила и растиња, и тај крај није без историје,
има у њему трагова и јеврејске историје као и оне Блиског истока и историје човечанства. Али ја сам изабрао да
говорим само о модерној историји, од настанка државе Израел, подигнуте на хиљадама гробова изгинулих војника. Израел је земља најизложенија сукобима, судећи по споменицима погинулим у тим биткама, што је разумљиво – мала земља, а толики су пали за њену ствар.
Љубавни троугао око ког се плете заплет критичари су упоредили са култним Трифоовим филмом „Жил и Џим“, а Ору са Аном Карењином и мадам Бовари. Да ли су у праву?
Књижевност је пуна љубавних троуглова и сваки писац пише их на свој начин. „Жил и Џим“, иако волим тај филм, није био мој извор инспирације. Увек се застидим кад ме упореде са великим писцима, мада схватам потребу да се писци упоређују. Та врста комплимента увек је добродошла, али на крају крајева, ипак седите сами за писаћим столом четири и по године покушавајући да будете само своји.
Упечатљив епизодни лик је Палестинац, таксиста, који користи Ору да усред ноћи поред војних пунктова у Јерусалиму превезе болесног арапског дечака у илегалну болницу за Палестинце. Да ли сте били на таквим местима, или сте их измислили?
И био сам, и измишљао, покушавам да схватим нашу стварност кроз различите тачке гледишта, то је једини начин да
је разумете; јер, у ситуацијама насиља увек сте у искушењу да је видите само из свог угла, али у том случају немате додир с том стварношћу, већ са властитим кошмарима и оним што желите да видите и нисте кадри да се суочите са стварношћу.
Ваша јунакиња у једном тренутку помишља да би код тих очајних палестинских избеглица и сама могла да тражи „политички азил?“
Јевреји, који су током целе своје историје били избеглице, морали би да имају разумевања за сличну трагедију других људи. Али, будући у сукобу с Палестинцима, ми не желимо да разумемо јад и беду њиховог избеглиштва. Иако би, у свакој другој нормалној ситуацији, наша инстинктивна реакција била да се идентификујемо и саосећамо са њиховом судбином. Орина снага је у томе што је у стању све то да осети, и зато она понекад делује као десничар, а понекад као крајњи левичар. Израелска публика је с узбуђењем реаговала на овај роман. Мислим да је то због тога што Ора помаже да изађемо из оквира категоричних политичких ставова и да се слободно крећемо између различитих тачака гледишта, да додирнемо стварност у свим нијансама, да не будемо ни превише заштитнички, ни превише изоловани. Та прича допушта, најпре мени, а можда и понеким читаоцима, да повратимо своју индивидуалност, да не будемо само марионете ситуације.
Деценијама сте мировни активиста. Пре више од две деценије били сте отпуштени јер нисте хтели да на радију не објавите вест о формирању Палестинске државе, недавно, на једном од мировних протеста, полиција Вас је напала… Назирете ли решење за крај сукоба Палестинаца и Израелаца?
Већина људи је против рата, али истовремено, већина и у Израелу и у Палестини, више не верује у опцију мира. А кад не верујете у то, онда губите рат и постајете жртва тог рата. Нисам наивни оптимиста, ја сам реалиста, мислим да су препреке огромне и да постају све веће и веће. А ипак, не видим другог решења које ће нама и нашим суседима Палестинцима гарантовати живот, осим мира и поделе територије између Израела и Палестине и стварања независне палестинске државе. Истрајавам у борби за мир, чак и кад сам очајан, мислим да је важно макар само подсећати људе да алтернатива постоји, јер већина у то не верује. То чиним и кроз политички ангажман, и путем својих књига. Зато је ова књига неочекивано шокирала Израелце, јер су из ње схватили колико нас тај рат кошта и да сви плаћамо у тој ситуацији рата, очаја, жртвама које подносимо свако на властитом пољу.
Рат је углавном био тема ваших публицистичких а не прозних књига, зашто сте то сада пребацили у лепу књижевност, је ли она убедљивија од усамљене мировњачке борбе?
Не то није тема из моје публицистике, то је тема из моје стварности,а писци пишу о својој стварности, па и ја. Пишем о оном што покушавам да разумем,а једини начин да разумем јесте кроз причу коју причам. Увек сам се на неки начин бавио тим конфликтом, почев од мог романа „Осмех јагњета“, 1973, првог романа икад написаног о том сукобу, написаног 16 година после окупације, а није их много о томе написано ни следећих деценија. Нисам увек директно писао о тој теми наше стварности, јер сам увек тражио добру причу и осећао сам да је већ много тога што је речено постало клише, а ја нисам желео да пишем клишее, него и о другим стварима. Живот је кратак и хтео сам да пишем о брачном животу, љубомори и сексу, о подизању деце…
Подизање деце у зони конфликта видимо и кроз лик Момика, из Вашег романа „Види под: љубав“, опседнутог тражењем чудовишне „нацистичке звери“ у свом подруму, коју одрасли спомињу… И Орин син као дете сабира бројеве становника околних „непријатељских земаља“, рачуна колико то Израел има непријатеља?
Да, деца овде одрастају са тим сазнањима, али, на чудан начин, били бисте изненађени атмосфером која влада међу младима у Израелу. Можда због тог егзистенцијалног страха, врло су широки, енергични и пуни одушевљења, просто цветају, позоришна, књижевна и музичка сцена су невероватно богате код нас у Израелу, то је једна од наших противречности, коју је тешко разлучити, а која га чини тако фасцинантним местом…
Иде се у позориште, упркос бомбашима самоубицама који по повратку из њега можда вребају наоколо?
Ви у Србији то најбоље знате из искустава вашег бомбардовања. Зато не пишем само о рату, очајању, већ о пуноћи живљења, и то је у средишту моје књиге, пуноћа живота, и подједнака порција егзистенцијалног страха, оне иду
заједно, не можете имати само једну од њих.
Цитирамо Ору: „Ово је моја земља. Немам где да одем, али, у исто време, ова земља нема шансе.“ Слажете ли се с њом?
Само делимично. Место где живим је мој дом и мој мировни ангажман у потпуности је посвећен томе да Израел на
крају постане прави дом нашем народу, права отаџбина, сада то још није, биће кад буде успостављен мир. С другом
половином њеног исказа се не слажем, он одражава нешто конкретно: Израел је у опасности, некад је то опасност
изнутра, некад Иран, а ипак, уколико будемо размишљали као Ора, постаћемо пасивне мете и нећемо моћи да се
ишчупамо из свега тога. Верујем да маневарски простор постоји, да можемо да побољшамо ствар, кроз процес дијалога. Тако што ћемо обновити мировни процес, преговарати… има много начина, ми ни један не покушавамо. Само се надамо да ће, некако, опасност нестати сама од себе. Неће нестати, морамо сами то да покренемо.
Пишући ову књигу хтели сте, као каквим чинима, да заштитите своје синове, регруте, од трагедије. И кад се трагедија десила, а Ваш живот постао изложен јавности „као отворена рана“, како сте рекли, како сте се осећали пред том сличношћу између стварности и књиге, пред раскораком између наде и исхода надања?
Када сам писао с том надом, никад нисам помишљао да речи могу да заштите живот од пројектила или метка. Био сам попут моје јунакиње Оре и њених нада. Осећао сам да треба да будем уз своје синове што више могу. То је један од разлога што сам написао ову књигу. Много је родитеља у Израелу који су пропатили оно што смо моја породица и ја пропатили, а нису написали овакву књигу. То је наша стварност, живимо стрепећи за своју децу, понекад за нас саме. То је израелска противречност: дубоки егзистенцијални страх и дубока жудња за животом, живот под високим напоном. Ова књига одсликава обе ствари. То што се мени десило, готово да је небитно за саму причу. А опет, не кажем да је небитно. Тај аспект живота у Израелу даје још једну димензију овој књизи. Али књигу треба читати као уметничко дело: кроз педесет година, кад се нико на свету не буде сећао ко сам ја био, људи ће ову књигу читати као роман, као причу.
Ова књига је, ипак, спасла Вас, пружила Вам уточиште од трагедије, када се она десила, наставили сте да пишете. Није било другог избора?
То је мој живот. То је мој начин да наставим да живим. Вратити се причи, креирати ликове, замишљати ситуације, удахњивати живот ликовима… То што сам учинио био је начин да поново изаберем живот. За мене је писање одувек било начин да разумем оно што ми се дешава, па је тако било и у овој ситуацији, да поново пронађем своје место, након што је мој свет уништен. Да, био је то начин да поново изградим себи дом.
Кад год смо досад разговарали, Ви и ја, у последњих петнаест година, тема је био конфликт, печат који он оставља на животе обичних људи. О чему сада пишете, хоћемо ли, следећи пут, променити тему?
Не могу да откријем тему: више од годину дана радим на нечему што не знам ни сам како да опишем, као књигу или као творевину, јер је то комбинација прозе, театра, поезије, и то поезије у великој мери. Први пут пишем песме.
То је језик којим моја књига жели да буде написана, овог пута.
(Весна Рогановић,Политика)
