– Roman je nastao zahvaljujući paničnom pokušaju bekstva od spisateljskog bloka. Nekoliko godina pokušavao sam da prevaziđem taj blok prevođenjem, pa su tako nastali prevodi romana Tima Parksa za Narodnu knjigu i Londonskih skica Doris Lesing za Agoru. Onda sam pomislio kako ne bi bilo loše da se siže neke tradicionalne priče iskoristi kao okosnica za roman. Dobru osnovu pronašao sam u narodnoj bajci Aždaja i carev sin, sačuvanoj zahvaljujući Vukovim zapisima. Nastojao sam da zadržim sve ključne elemente tog narativa – nestanak dva brata u čeljusti aždaje, ženski lik koji najmlađem bratu razotkriva gde je skrivena „snaga“ čudovišta, junaka koji kreće u udaljeno carstvo da se obračuna sa ovim htonskim bićem. Dakle, zapitao sam se šta je aždaja modernog doba? Čoveku ne treba mnogo da ustanovi kako su to društvena korupcija i narkomanija. Tako je nastala priča o legionaru koji dolazi iz Francuske Gvajane da bi u rodnom gradu naišao na rasturenu porodicu, korumpiranu policiju i lokalne reketaše. Drugi deo romana zbiva se u Rusiji 2005. godine, u „udaljenom carstvu“ gde sledi obračun sa vrhovnim narko-bosom.

Priča se ipak ne iscrpljuje u akciji, već problematizuje izvesne antropološke teme?

– Intrigantan mi je bio motiv „spoljašnje duše“, sadržan u Aždaji i carevom sinu. Rečje o malo istraženom fenomenu iz oblasti socijalne antropologije. Jedino opsežnije tumačenje uspeo sam da pronađem u Zlatnoj grani Džejmsa Frejzera. Škotski antrolopolog navodi da je „spoljašnja duša“ fenomen poznat u gotovo svim svetskim civilizacijama i da zapravo odražava drevno animističko verovanje prema kojem je duša materijalni predmet. Ukoliko se taj predmet vešto sakrije, osigurana je besmrtnost duše. Otud „snaga“ aždaje počiva u nekom udaljenom carstvu. Varijanta „spoljašnje duše“ jeste i poznati samsonski motiv iz biblijske priče, kada Dalila razotkriva da snaga junaka počiva u njegovoj kosi. Tako i lokalni negativac u Akvarelu ima geografski udaljenu egzistencijalnu zaleđinu.

Otkud u tom kontekstu „Brazil“ iz naslova?

– To je hičkokovski rečeno motiv Mekgafina. Simbol koji sam po sebi nije presudan za radnju, ali jeste funkcionalan za uzastopne faze fabuliranja. Brazilski akvarel je poznata numera Arija Barosa, džez standard koji glavni lik romana povremeno izvodi na usnoj harmonici, na sličan način kao što u presudnim trenucima junak Ažadaje i carevog sina daje sebi oduška svirajući gajde.

Vuk je priče delio na ženske i muške. Ovog puta siže je preuzet iz „muškog“ repertoara. Je li to doprinos preporodu muškog pisma?

– Da, to je baš zgodna ideja. Srpskom literaturom većgodinama suvereno vladaju žene. Kao pisci i prevodioci u priličnoj meri, ali još više u procesu recepcije, kao čitaoci. U tom kontekstu, muško pismo je takoreći jedna marginalna pojava. Vreme je da joj se posveti odgovarajuća pažnja.

(Danas)