Često radi sa sestrom, i dosadilo joj je više da o tome priča. Dosadilo joj je i to što se njihov zajednički rad omalovažava ili trpa u neku odvojenu kategoriju, samo zbog toga što su sestre. Piše pesme, uvek će ih pisati, a što je još lepše, redovno ih izvodi. Piše kolumnu.

B92: Nedavno si radila kao jedan od dramaturga na predstavi “Rođeni u YU”. Kakvo je to bilo iskustvo?
Milena Bogavac: Ovom predstavom, reditelj Dino Mustafić pretvorio je Jugoslovensko dramsko u Jugoslovensko postdramsko pozorište. Sve što glumci i glumice na sceni govore, nastalo je na osnovu njihovih ličnih sećanja, iskustva i stavova, koji se kao u nekakvom dramaturškom kolažu, kombinuju sa songovima, dramskim scenama i scenama nastalim na osnovu eseja jugoslovenskih autora. Veoma volim ovakvo pozorište i imam iskustvo u dramaturškom radu sa dokumentarnim materijalom. Ipak, ovakvu predstavu nikada ranije nisam radila pod krovom velike institucije, niti su dokumentarni materijali bile ispovesti uvaženih, dramskih glumaca.

U tom smislu, veoma sam ponosna što sam dobila priliku da radim na projektu kojim je jedno veliko pozorište, pokušalo da napravi nešto drugačije, nešto što se ne uklapa u konvencije dramskog.

Uživala sam u timskom radu sa Majom Pelević, Filipom Vujoševićem, Milošem Krečkovićem i Božom Koprivicom. Maja, Filip i ja smo kao pisci izrasli iz projekta Nova Drama, koji je pri Narodnom pozorištu vodio Miloš Krečković. Ovo iskustvo nas je profesionalno formiralo, pa i dan danas kolegu Krečkovića, s najvećom mogućom nežnošću, zovemo Razredni. To što nas je Razredni ponovo okupio u radu na ovoj predstavi, podsetilo nas je na to koliko volimo da radimo zajedno. Zato smo ubrzali produkciju novog omnibusa. U pitanju je nastavak predstave „Fake porno“. koja već pet godina puni Bitef teatar. Drugi deo zvaće se „Fakebook“. Režira ga Jelena Bogavac, a pored Maje, Filipa i mene, na tekstu radi i Milan Marković. Ekipa Nove Drame tako je ponovo u kompletnom sastavu, a u predstavi koju trenutno pišemo, možda će biti i neki omaž „Rođenim u YU“.

– Samo dva dana posle premijere te predstave, premijerno je izvedena tvoja predstava “Gamma Cas”, s tom razlikom što je “Gamma Cas” tvoje delo od početka do kraja. Kako je nastala ova predstava?
“Gamma Cas” sam pisala nešto duže od godinu dana, ali u njemu postoji toliko mene, da mi se čini kako ga zapravo pišem čitav život. Sve što sam ikad proživela, bilo je potrebno da bih napisala “Gamma Cas”. Iz tog razloga, bilo mi je jako važno da komad režira Jelena Bogavac, moja omiljena rediteljka a u slobodno vreme i starija sestra. Jednako važno bilo mi je da predstavu producira naša trupa, i da na kraju budem sigurna da ona nije samo moja, već naša, zajednička… Nije bilo lako izvesti tako veliki projekat, u uslovima nezavisne scene. Čekali smo i čekali, dorađivali koncept, kukali za pomoć i kucali na mnoga vrata, dok se na kraju kockice nisu složile. Četiri godine pošto sam tekst napisala, nakon što je nagrađen, dva puta izveden, preveden na nekoliko jezika i uvršćen u antologije, uz pomoć Holografik studija za nove vizuelne medije i Ministarstva za kulturu Republike Srbije, uspeli smo da ga postavimo baš onako kako smo želeli. Dakle, neobično! “Gamma Cas” nije predstava u tradicionalnom smislu reči. To je audio-vizuelna instalacija, koju prisustvo aktera u prostoru pretvara u pozorišni čin. Ona je intermedijalni performans, ali i site specific projekat, u kom nam je bio cilj da istražimo prostor Planetarijuma na Kalemegdanu.

– Šta znači Gamma Cas?
Gamma Cas (čita se kao: Gama Kas) je astronomska oznaka za zvezdu Cih koja se nalazi u središtu sazvežđa Kasiopeje. U zavisnosti od godišnjeg doba, ovo prelepo sazvežđe ima oblik slova M ili W, a s našeg dela planete, vidi se svake noći. Pored astronomskog značaja, ta konstelacija ima i onaj drugi, mistični značaj u kulturama mnogih naroda. Kinezi su je nazivali “prolaz”, Arapi su u ovom rasporedu zvezda videli oblik ključa, a Leonardo ga je upisao u kompoziciju slike Tajna večera. Kasiopeja je ime dobila po mitskoj figuri narcistične žene, čiji princip mi je u neku ruku blizak. Ona je mislila da je mnogo lepa. Ja, verovatno, mislim da sam mnogo zanimljiva, kad se usuđujem da pišem tekstove o svojim najvećim strastima i strahovima. “Gamma Cas” je upravo takav tekst i kad me pitaju zbog čega sam mu dala ovaj naslov, umesto odgovora citiram rediteljku: “Svaki čovek je sazvežđe. Duša je najsvetlija zvezda u sazvežđu bića.”

– Ime zvezde je upotrebljeno kao naziv za predstavu koja se bavi granicama. Zašto?
Čini mi se da je sav život prelaženje, crtanje ili brisanje granica. Postoje razne granice: lične, političke, geografske, granice svesnog, granice u ljudima i između ljudi… Samo svemir nema granice, kažu naučnici i filozofi, mada je nama, ovako ograničenim, to jako teško da shvatimo. Kad pokušam da zamislim beskraj, razumem samo da sam obična smrtnica i da, iz ove pameti, to nikad neću moći da pojmim. A onda, biram tu prelepu zvezdu, kao najdalju tačku u svemiru koji uspevam da vidim. Ona je granica do koje ide moj pokušaj da zamislim beskraj. Nemam pojma šta se nalazi iza, ali znam da ima beskrajno mnogo granica između mene i nje. Možda ću saznati kada ih pređem. Možda ih nikada neću preći… Tekst po kom je nastala predstava zapravo je naslovljen sa “Balerina / Gamma Cas”. Ako je Gamma Cas zvezda, ja sam Balerina, a kosa crta između jeste granica ili sve granice između mene i nje.

– Koja je tema predstave?
Tema je strah od smrti, odnosno život sam ili sve ono što u životu činimo, da bismo zavarali taj strah. Ja pišem, protiv straha od smrti. Zato je “Gamma Cas” predstava o pisanju. U samom tekstu, proces pisanja je ogoljen i smešten u prvi plan. To je poetski i postdramski tekst. U takvim komadima, teško je odrediti fabulu, ali ovde ona postoji na jednom okvirnom nivou: pratimo pisanje teksta. Pratimo tekst, kao dramaturško-muzičku kompoziciju, u kojoj se prepliću različiti motivi i teme; lično i političko, kritičko i lirsko, priče o mestima koja su blizu i drugim koja nisu. Podnaslov predstave je “skica za intimnu mapu sveta”. Ona postavlja pitanje o tome zašto ljudi pišu i šta ih na to pokreće, ali i pitanje o tome šta sve ljudi rade, kako bi svojim životom i delom prevazišli smrt. Predstava istražuje svemir pisca. Anatomiju psihičkih titraja spisateljice i učitavanje čitalaca u napisane redove. Istražuje pojam granica na nekoliko nivoa, ali i granice samog pozorišta kao medija. U programu smo napisali: “Ovo nije predstava. A nije ni film. Ovo nije život. A smrt ne postoji!” i to je najtačnija formula za razumevanje ovog dela. Baveći se granicama, ono nastaje na granici između pozorišta, filma, radio drame i performansa u kontekstu vizuelne umetnosti.

– Zašto se igra u planetarijumu?
Za komad koji u naslovu ima astronomsku oznaku, ne postoji lepši ni tačnije odabran prostor od zvezdanog bioskopa. Pored toga, za sistem projekcija koje u predstavi koristimo, neophodno je da igramo u prostoru koji ima kupolast svod. Planetarijum Astronomskog društva “Ruđer Bošković” ga ima, jer se nalazi u zgradi bivšeg turskog kupatila. Ali, to nije sve. Ovaj prostor ima i čudesnu energiju. Kad tamo uđete, čini vam se da ste daleko od svega i ako zapravo sedite u samom srcu grada, u podnožju kalemegdanske tvrđave, nekoliko metara od ušća. Ovo su važni elementi za razumevanje tema koje otvara “Gamma Cas”.

– Ko sve igra i otkud baš oni?
Kad smo razmišljale o izvođačima, rediteljka mi je dala zadatak da sama sastavim grupu ljudi s kojima bih smela da uđem u svemirski brod. Zbog toga ovaj komad, nema podelu nego “posadu”. Birala sam prijatelje, ljude čiji mi glasovi znače ili ljude kojima šaljem tekstove na čitanje, pre nego što su završeni. Nije nam bila ideja da bilo ko glumi ili igra, već smo od njih tražili da na sebi najprirodniji način pročitaju tekst. Tako su se u komad učitali: Mila Manojlović, glumica i rediteljka; Vesna Radovanović, dramaturškinja i anglistkinja; Dejan Čančarević, pesnik i profesor književnosti; Dimitrije Vojnov, dramaturg i scenarista; Jovan Ćirilov, dramaturg, teatrolog, prevodilac, reditelj i radnik u kulturi; Vladimir Protić, pisac, muzičar i umetnik poznat kao Dr. Protić, rediteljka Bojana Lazić, reditelj i dramaturg Žanko Tomić, Olivera Bogavac, novinarka i urednica,inače moja majka koja je na ovu avanturu začuđujuće lako pristala; Vuk Dautović, istoričar umetnosti i scenograf naše trupe; reditelj i dramaturg Žanko Tomić kao i još nekolicina pisaca, spisateljica, pozorišnih umetnika, u svakom slučaju ne glumaca… Želeli smo da okupimo ljude koji žive od pisanja ili za pisanje i tako proverimo kako pisci čitaju i šta učitavaju u neki tekst. To je istina. Sve ostalo je audio-video montaža.

– Kako reaguje publika na predstavu koja se igra u neobičnom prostoru, sa glumcima koji to nisu?
Zbog specifičnosti prostora i kamerne atmosfere, jedno izvođenje ove predstave ne može da vidi više od četrdeset ljudi. To znači da je nakon četiri igranja, “Gamma Cas” videlo sto dvadeset gledalaca, a to je i dalje manje nego što prima bilo koja klasična pozorišna sala. U novembru ćemo igrati još tri puta, a karte se mogu nabaviti preko “Kluba ljubitelja pozorišta”. U decembru pravimo pauzu, jer radimo na engleskoj verziji predstave. Od januara nastavljamo sa redovnim igranjem, tri puta mesečno. Predstava lepo i lako komunicira s publikom, jer svakom gledaocu ili gledateljki otvara prostor za učitavanje sopstvenih misli i asocijacija.

Pišući ovaj tekst, želela sam da zaronim duboko u sebe, a tamo – ispostavilo se, nisam mnogo drugačija od drugih. “Gamma Cas” je ludački iskren komad i publika to prepoznaje. Kada pred ljudima izvrnete sve džepove svoje duše, jasno vam je da reakcija neće izostati, ali u komentarima koje čujem, gledaoci govore više o sebi nego o samoj predstavi. To je dobro, jer moj cilj nije bio da se egzibicionistički izložim, već da kažem nešto što mi je zaista važno i da na taj način nekoga drugog pokrenem da misli o onome što je zaista važno za njega ili nju, lično. Lično je političko. Ova predstava govori u prilog toj tezi.

– Koliko ti znači što ti je sestra često “ekipa“ u poslu?
I posle deset godina rada u profesionalnom pozorištu, još uvek kuburim sa statusom nezaposlenog lica. Da bih preživela kao nezaposlena, nikada nisam besposlena i veoma mnogo radim, ali svoj rad u pozorištu ne kapiram kao “posao”. Pozorište je moj život, moje javno, privatno, moje sve. Zbog toga rođenu sestru ne osećam kao poslovnu partnerku. Ona je moja životna partnerka, moja umetnička partnerka, moja sestra, uostalom, osoba koju volim najviše na svetu. Ne mogu da odvojim činjenicu da je Jelena moja sestra, od činjenice da radimo zajedno- naše pozorište je i naša porodica, ceo naš život. Naše probe traju za ručkom, dok se igramo sa njenim sinom, čak i onda kada želimo da se odmorimo od svega.

Mogu da navedem stotinu primera umetnika koji rade sa svojim sestrama, braćom, očevima, muževima, ženama, kumovima… u krugu svoje porodice. To nije ništa neobično, niti je bilo ikad u istoriji civilizacije i da, naravno, mnogo mi znači. Pozorište radi na emocije i nikad neću razumeti ljude koji u njemu rade bez njih. Razumem da im je kul da budu pozorišni umetnici, ali povraća mi se od njihovih kul- predstava u koje unose samo jedan deo svog bića. Ja nemam drugi deo sebe. Predstave koje radim sa Jelenom, uvek me ostave bez ostatka i bez ičeg što bih sakrila iza leđa. Mi pravimo pozorište bez laži. Možda za nekog ono nije savršeno, ali za nas je jedino prihvatljivo.

– Još uvek pišeš pesme?
Poezija i pozorište su moje najveće strasti i trudim se da ih u svom radu ukrštam, bilo da pravim poetsko pozorište ili performativnu poeziju. Trenutno, s rediteljem Danilom Bećkovićem, pokušavam da osmislim način na koji ćemo produkciono završiti dokumentarac snimljen na Slem radionici “Pesničenja”, koju sam vodila u martu ove godine. Super mi je drago što su s te radionice izašli veoma daroviti pesnici i pesnikinje, a još mi je draže što većina njih, od tada, redovno nastupa. U Beogradu i Novom Sadu, trenutno se formira veoma ozbiljna pesnička scena a dokaz za ovu tezu su sve brojniji poetski festivali, poput “Pesničenja” i “Poezin žurki”, na koje dolazi ogroman broj ljudi.

– Šta trenutno radiš?
Sa Majom Pelević, Filipom Vujoševićem i Milanom Markovićem, pišem stand-up komičarski omnibus “Fakebook”. Sa rediteljkom Bojanom Lazić radim na predstavi “Pola-pola” u Malom pozorištu “Duško Radović”. To je komad za decu i mlade, koji za temu ima razvod roditelja. Sa Anom Grigorović radim na veoma čudnoj adaptaciji Joneska, a premijera ove predstave biće za nekoliko nedelja, u Kultu. Završavam uređivanje publikacije za mrežu ENPARTS koju čine Bitef teatar, Venecijansko bienale i još nekoliko uglednih evropskih pozorišta. Koordinatorka sam projekta kolektivnog samoobrazovanja u umetnosti i kulturi “Raškolovano znanje”, koji vodi platforma za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti TkH. Spremam se za put na Kosovo, gde u produkciji Kulturanove iz Novog Sada, pišem tekst sa Jetonom Nezirajem. Ovo je još jedan komad baziran na dokumentarnom materijalu. Pored svega toga, stižem još samo da pišem svoju kolumnu, koja izlazi subotom u “Večernjim novostima”. Ne stižem uvek i da se naspavam, ali nema veze… U poslednje vreme, od jednog projekta se odmaram drugim pa otkrivam da sam začuđujuće sposobna za multitasking.

Predstava GAMMA CAS biće izvedena 14. i 23. novembra u Planetarijumu Astronomskog društva „Ruđer Bošković” na Kalemegdanu u 20h. „Gamma Cas” nije predstava u tradicionalnom smislu, već je zamišljen kao audio-vizuelno putovanje kroz tok misli spisateljice. Milena Bogavac je glavna akterka, a u projektu učestvuju ljudi koje je ona izabrala i koji na različite načine mapiraju njen umetnički svet.

b92.net