Корице књиге су црне, али је црн и садржај унутра?
Нисам никако могао избећи навалу црног, оног из претходних декада прошлог века. У ратни хаос улили су се снажни национални етноцентризми, верске искључивости, рецидиви незалечене историје, ниске страсти појединаца и доминантних група политичке власти, чији је програм стварања нових држава била показна вежба из бруталне сецесије, а улог дојучерашња класа управљача једне релативно велике и уређене државе. Филмском брзином и са пуно режисера, главних глумаца, статиста и разног помоћног особља одвијао се тај еуфорични, али крвави, препад једних на друге. Као да је настало утркивање ко ће пре постати топовско месо, а потом и случај за форензичаре. То је у основи био мој емотивни стожер око кога су се формирале песме из ове књиге. Дакле, сведочење о црној мрљи наше савести пред великом поротом поезије. Иначе, у претходних неколико мојих збирки била је уочена та линија катастрофистичког певања, као припадајућем делу културе некролога. Пола века се у мојој ближњој и даљој родбини носила црнина, сада се опет носи, али се не види.
Реч је о урбаној причи, о данима које преживљавамо, о транзицији кроз коју пролазимо?
И још понечем. Али углавном о „плесу очаја”, који се у урбаним срединама без обзира на њихове цивилизацијске спољне слике уређености ипак чини као привид. Очигледно је да живимо време где се одвија „мучење етике”, чим има толико гладних грађана и унесрећених породица које постају део неког неразумног биолошког шкарта. А на другој страни уочава се хировито парадирање миљеника транзиције, оних који су вештим махинацијама некадашњу друштвену вредност претворили у властити капитал. И док се тај њихов капитал плоди и гоји, једна огромна већина суграђана постаје све гладнија, све незаштићенија, а њихова будућност све неизвеснија. У таквим ситуацијама, а то сам научио од Јосифа Бродског, песма мора да буде резултат извесне нужности, а по Годфриду Бену ништа у њој не сме да буде случајно. Бол и узнемирење супстрат су мојих најновијих песама. Па се тако и завршава збирка једном подужом песмом насловљеном „Зечија срца” – као превођење конкретног стања у песнички дискурс који је опомена
У збирци је много стварних догађаја, књига личи на дневник наших страдања?
Ја сам завршио школу искуства, а не спознаје ствари саме по себи (и често сам понављао). Не интересује ме бесмртност душе, мада ме понекад копка то питање. Стварни догађај, његово релацирање, његово свођење на песнички документ, његово приближавање разборитости као свест о догађају у оној његовој препознатљивости ауторског писма – то ме је на неки начин одредило као песника који не признаје временску дистанцу и по цену неких заблуда. Нисам од оних који ћуте или стављају повез преко очију. Било ми је важно да у овој књизи кажем шта је за мене капитулација, шта је гласачка кутија, шта су тих неколико Харолд-Пинтерових преведених песама, ко је адмирал шизофреније, ко је власник руског зуба и ко је француски колекционар, како доживљавам ту ноблесовску реч „кастинг”, какав је мој одговор Загајевском на његову констатацију да је писање песама двобој, чија је порука значајнија, да ли писца графита „Тони Блер – серодер” на једном београдском зиду или моја о истом, зашто сам се, иако преварен од ње, топло обратио Демократији у песми „Мегафон”, због чега мислим да је термин „поетика халабуке” сасвим природан садашњем стању српске поезије посебно млађој генерацији песника које је недавно објавио Ненад Милошевић у антологији „Музеј шумова”.
У књизи готово да нема кратких песама. Све су мале приче о нашим посртањима?
Просевну и такве песме, гномског типа али као ишчашење логике, уврнуте песме које, у значењском смислу, у истом моменту кажу и добар дан и лаку ноћ. Кад пледирате да поезију доведете на информативни разговор са грађанима, а ја ову књигу сматрам таквом, онда је неопходно да се заснује нека врста реторичке поезије, принцип приче у песми, могућност поентирања. Али, све то ипак не иде без добре количине снова.
Ко ће од нас последњи угасити светло?
Машта, кад схвати да је њен посао узалудан.
(Политика)
