Među izdavačima knjiga opšte je poznato da su najveće knjižare često i najveći dužnici.Pitanje isplate jedno je od najproblematičnijih u ovom poslu, jer se sudske presude ne izvršavaju, a kako rokovi zastarevaju, pogoršava se saradnja među izdavačkim kućama i knjižarama. To najviše osećaju mali nezavisni izdavači, kojima je svaki dinar važan kako bi mogli da nastave sa biranjem i štampanjem knjiga.

Srđan Furtula, vlasnik izdavačke kuće Ukronija, navodi koliko su dugovanja uobičajena:

„Naplata dugova kasni i po više godina. ‘Ljubitelji knjige’ iz Novog Sada duguju 12.000 dinara od marta 2009 god, a sad će 2011. Ali recimo, dug od pola godine je potpuno uobičajen. Jedini ko plaća odmah po fakturisanju, to su Vulkan knjižare, i Delfi. S tim što je Vulkan daleko ozbiljniji, ima daleko bolju prodaju, daleko veće knjižare, i da nije njih bogami bilo bi baš čupavo.“

Još jedna prepreka na koju nailaze zaljubljenici u knjige jesu veliki lanci knjižara izdavačkih kuća, koji često umeju da koče ili sabotiraju manje izdavače kreiranjem cena i promovisanjem knjiga kao robe. Furtula to potvrđuje, dodajući da ih to dovodi rub opstanka.

Srđan Furtula: “Svaka izdavačka kuća koja ima knjižaru, tipa Derete, Lagune, Platoa, Alnarije, Mono i Manjane, u svojim knjižarama vrši monopol, jer radnici imaju instrukcije da knjige objekta, mislim knjižare, da su na boljem mestu, da su izloženije, da se od njih pravi torta, tako da je monopol svakako prisutan.“

Veliki izdavači pak tvrde da oni samo daju čitalačkoj publici to što traži, i po pitanju štiva i po pitanju kvaliteta, ne mešajući se pritom u tuđa izdanja. Ivan Golušin, PR menadžer Lagune, tvrdi da nema monopola:

Ivan Golušin: „Ne vidim kakav jaz može da se stvori jer svako ima isto pravo kad aplicira da dobije licencu za izdanje neke knjige. Stranci, odnosno vlasnik te licence bira koga će uzeti kao zastupnika za srpsko tržište. Ne vidim kakva bi tu nezdrava konkurencija mogla da bude, jer svi imamo apsolutno ista prava kad apliciramo za kupovinu prava na neku knjigu. To što smo mi do sada dobijali uglavnom neke najveće naslove, samo opravdava da mi zaista možemo da ih podržimo, jer aplicirati za neki naslov i kupiti ga nije samo platiti.“

Danica Čigoja, zadužena za odnose sa javnošću u Čigoja štampi slaže se sa tvrdnjom da knjižare u potezu od Slavije do Kalemegdana prodaju više knjiga nego što to učini ostatak Srbije. Cena opstanka u tom prostoru ipak ume da bude previsoka.

Danica Čigoja: „Izdavačke kuće kod nas, a posebno naša,  nailaze na nekoliko problema. Mi smo konkretno imali problem sopstvene knjižare; imali smo knjižaru na Savskom vencu, zatim smo je prebacili na Terazije, i ta knjižara je jako dobro radila dok je mogla da radi, s obzirom na visoku cenu izdavanja prostora. Taj prostor je sad preuzela druga firma koja se bavi telekomunikacijama i koja može više da plati, i mi smo je zato ugasili. Naravno, to je slučaj i sa mnogim drugim knjižarama drugih izdavača, i zato oni imaju probleme na koji način da distribuiraju svoje knjige, a da to ne bude preko drugih knjižara, odnosno da imate posebne popuste i druge varijante kojima možete da privučete ljude da kupuju više vaše knjige, nego knjige drugih izdavača.“

Tu nije kraj preprekama, jer osim sa konkurencijom izdavači se takmiče i sa uličnim prodavcima knjiga. Divlja prodaja cveta po čitavom gradu, ali i širom Srbije. Sagovornici imaju različite stavove o preprodavcima, ali niko ne iznosi konkretan predlog za rešavanje problema.

Ivan Golušin: „Bitno je da ljudi žele da kupe knjigu, bez obzira da li će je kupiti u knjižari ili na ulici. Jer, i ti ulični prodavci dolaze u Lagunu i kupuju knjige po cenama koje su za njih kao prodavce, i te knjige vrlo često znaju da budu jeftinije od prodajne cene u knjižari, ali uvek je lakše kupiti knjigu u knjižari jer je ona tu stajala i noću i danju, bez obzira da li je kiša, dok ove knjige koje su na ulici, uslovno rečeno, nekad mogu i da pokisnu.“

Danica Čigoja takođe smatra da pretnju ne predstavljaju ulični prodavci, već njihova nezakonita prodaja: „To je definitivno zanimljiv problem zato što ul. prodaja predstavlja nešto što je u neku ruku korisno za izdavača ukoliko taj neko uzima knjige i redovno plaća, jer često se desi da takvi ljudi redovnije plaćaju nego knjižari, a sa druge strane je problem zato što to nije zakonom dozvoljeno, jer taj neko ne plaća porez i ugrožava tu izdavačku kuću na neki način.“

Ukronija je, kao mali izdavač, dodatno ugrožena ovakvim poslovanjem.

Srđan Furtula: „Tržište knjiga je ionako upropašćeno, a to pijačarenje još više upropašćava ionako slabašno izdavaštvo. Tu se vrti par izdavača koji idu po uličnim sajmovima, to su Feniks libris, Lento; to su bivši šverceri, koji su u nekim trampama kupusa dobili količine knjiga, i onda su videli da se od toga može živeti i postali izdavači, a o knjizi znaju koliko ja o kvantnoj fizici.“

Da li za tržište knjiga u Srbiji ima ili nema nade, ostaje nejasno. Izdavači imaju svoje probleme, prodavci i zakupci svoje, ali jasno je da umesto o knjigama, svi oni razmišljaju o novcu. Možda je odgovor rešavanje odnosa između knjižara, izdavača i štampara, ali je svakako najbitnije da knjiga na kraju stigne do čitaoca.

Ivan Golušin: „Ja samo mogu da se setim kad je pokojni Milorad Pavić na tu temu meni rekao: Nije važno kako se knjiga prodaje, bitno je da se kupuje, pa makar i na kiosku, makar i na tezgi na pijaci.“

Kristina Stevančević