Па ипак, кубанска књижевност је, уопште узев, и даље претежна непознаница за читаоца у Србији. Он можда зна напамет неколико песама Хосеа Мартија, ужива у стиховима Николаса Гиљена и свестан је вредности Лесаме Лиме. Али још није имао непосредан приступ његовом делу нити познаје остале писце који данас чине од Кубе право острво са благом савремене књижевности.
То чине и кад не живе на њој. Сое Валдес, која је годинама радила у културној мисији своје земље при Унеску у Паризу, на крају је тамо трајно остала. И други кубански ствараоци су одабрали добровољно изгнанство. Међутим, сви ти писци „споља” деле са сународницима „изнутра” једнаки жар у погледу безусловне љубави према Бисеру Кариба, и свака њихова реченица је и талас и пена тропског мора. Она је славље боја преточених у речи; то је праисконска радост и водопад ритмова, каткад барокних.
У случају Сое Валдес, неумољиво казивање стварности – можда још неумољивије – чаролијом више уметности прераста у један од оних болера за цео живот. Уистину, један од њених романа, чији је одломак први преведен за часопис књижевних преводилаца „Мостови”, зове се „Теби дадох живот цео”, према љубавној поруци још једног незаборавног болера. У Београду Сое је управо говорила о љубави и о еротици писања.
Јестели знали да, упркос томе што је кубанска књижевност у целини такорећи непозната, овде расте круг читалаца који су напросто луди од љубави за оним што пишете, као и за начином на који то чините?
Нисам знала. То ме радује. Велико је задовољство бити читан и вољен. Дубоко сам захвална на томе.
Шта можетеда нам кажете о својој жудњи за писањем?
Почела сам да пишем са једанаест – наравно, свој дневник – потом сам наставила са поезијом, а са седамнаест сам већ имала и књигу песама умишљеног наслова „Одговори за живљење”, која је у ствари требало да гласи „Питања за живљење”. И дан-данас имам више питања него одговора.
Данас радим још читав низ ствари: пишем филмску и књижевну критику, сценарија, колумне; бавим се музиком, филмом и сликарством.
Али пре свега сам списатељица и песникиња. Јер, иако по некима поезију не треба писати након тридесете, ја је још увек пишем. И објављујем је, а имам и своју издавачку кућу за поезију и есејистику. Тек, не могу да престанем да пишем; пишем чак и у сну. Књижевност је тајна, она је живот. Књижевност је слобода.
Посебно волим да проговарам о жени и њеној судбини. По мени, свет би морао да обраћа већу пажњу чак и на само тело, али и на мисао жене. Нисам феминисткиња, али јесам жена, и као таква имам и ум и тело.
Говорећи о томе, ослушкујем скривену природу језика, његових звукова и измицања. Пратим ону сенку које речи таложе у нашем духу, или ону пак светлост коју нам својом мелодијом отварају.
Који би били Ваши могући узори у васколикој књижевности; који су Ваши омиљени Кубанци; куда иде књига, ма како била дигитализована, у овој паралитерарној цивилизацији све бржих информација?
Имам пуно узора јер сам пуно и читала, али веома хаотично. Образовање ми је пространо али несређено. Хаос је мој космос. Раблеу се дивим и редовно му се враћам. Ту су и Есхил, Овидије, Расин, Молијер; ту су и Пруст, Јурсенарова, Дирасова, Кундера, Шандор Марај. Лорка, Сервантес: као да ређам школску лектиру, али ја их заиста читам и у њима уживам. Међу Кубанцима свакако бих поменула Дулсе Марију Лојнас и Гиљерма Кабреру Инфанта. Ту су још Варгас Љоса, Октавио Пас и Амели Нотомб. Амели је још млада, али увек ми саопштава нешто древно. Тражим оно што је старо. Младост ме у књижевности смара, да се и ја изразим. Тражим мудрост. Неки млади, иако малобројни, са њоме се и рађају. Иначе, књига је вечна.
Погрешно усмерена, савремена технологија врши атентат на мисао и на промишљање, што и јесте суштина читања и разумевања. Ипак, верујем у истину и код технолошког напретка, па сумњам да ћемо другачијим форматима изневерити оно чему су нас класици у своје време учили. И мада је сумња основ свих мојих потрага, ипак бих рекла: од нас зависи!
(Силвија Монрос-Стојаковић, Политика)
