Već svojom prvom knjigom priča „Godišnjica mature“, u izdanju beogradskog Rendea, Lamija Begagić se, kako je primećeno, „pokazala kao izuzetna pripovedačica, sigurna u detalju i isto toliko promišljena u celini“. Štaviše, nova zbirka, rečeno je, svedoči da pred sobom imamo „najbolju mladu prozaistkinju ne samo u Bosni i Hercegovini već i u čitavom regionu“.

Iako nema na prvi pogled uočljiv koncept poput „Godišnjice mature“ koja je do sad doživela tri izdanja i u kojoj postoji okvir „godišnjice mature“ jedne generacije tredesetogodišnjaka koji pričaju svoje priče unutra te „zadate“ teme, priče zbirke „Jednosmjerno“ takođe su okupljene oko jedne teme – kretanja (ne nužno i pomeranja) u širem smislu. Odvijaju se u mikrokosmosu, najčešće između dva ili tri aktera i govore o nemogućnosti dijaloga i uspele komunikacije među njima. One su iznikle na tradiciji američkih priča jednog Rejmonda Karvera, na primer, i predstavljaju prave „kratke rezove“, isečke iz života „s otvorenim krajem“ u kojima se govori o međuljudskim odnosima, ali bez viška emocija.

Pored pisanja za odrasle, Lamija Begagić bavi se i uređivanjem časopisa za decu predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, koji imaju brojnu publiku. Ipak, ona smatra da Bosni i Hercegovini manjka pisaca za decu, a veruje da je jedan od glavnih krivaca zbog kojih deca napuštaju književnost u starijim razredima osnovne škole sistem obrazovanja. Taj sistem, zajedno sa svojim profesorom Nenadom Veličkovićem i drugim kolegama proučavala je na osnovu čitanki za škole. Tako su došli i do sopstvenih izdanja, odobrenih za nastavu, u kojima su pokazali da se zadati plan i program mogu ispoštovati na drugačiji način od uobičajenog, bez podržavanja nacionalističkih modela u njima. Nažalost, čitanke koja je napravila sa svojim kolegama nisu one koje nastavnici često biraju.

– Ja se bavim izdavaštvom za decu, konkretno časopisima, namenjenim deci nižeg školskog uzrasta – od pete do desete godine otprilike, koja stvarno pasionirano čitaju te magazine koji su delom književni, a delom su klasični tekstovi za časopise i magazine. Međutim, pošto ista redakcija radi i jedan magazin za tinejdžere, koji je namenjen deci od desete do 13, 14. godine, dakle, do kraja osnovne škole, mi već negde u šestom, sedmom razredu nailazimo na problem opadanja interesovanja za književnost ili pisanu reč u najširem smislu. Neku vrlo malu krivicu prebacujem na internet kao njima možda zabavniji (delom zato što je vizuelniji) medij, a većim delom na školski, obrazovni sistem, koji književnost koristi u potpuno druge svrhe, pretežno ideološke, što samim tim utiče na to da deca gube interes za književnost i onu njenu svrhu za koju mi znamo da postoji, jer je tumače na način kako su ih u školi naučili.

U vašoj književnosti za odrasle nema tog angažmana. U pitanju je pre svega intimistička proza…

– To što ja radim za decu jeste moja primarna profesija vrlo uslovno govoreći. Sa druge strane, to što pišem za odrasle ne smatram svojom moralnom obavezom – da odrasle, već formirane ljude, na neki način, učim čitanju književnosti. Ono što ja radim u književnosti za odrasle nije da odgajam publiku nego da prilazim nekoj već odgojenoj, koje nažalost nema mnogo, ali smatram da postoji i njima nudim nešto što ja najbolje mogu, a to su kratke priče koje se bave vrlo intimnim stvarima, između dvoje ili troje ljudi. To je nešto što svako od nas proživljava, jednostavno literariziram i na neki način se to tim ljudima čini prihvatljivo. Jer to su živeli i o tome možda žele čitati. To je ta stvarnosna proza koju ja intimno najradije i čitam pa je tako najradije i pišem. Dok, s druge strane, u radu sa decom imam drugačiji pristup zato što stvarno smatram da je potrebno, da bismo posle imali više pametnih, obrazovanih čitalaca, da ih na početku, dok su mali, naučimo kako sa književnošću treba postupati. A onda to radimo stvarno od početka, iz temelja, od udžbenika, čitanki, od ulaska u vrtiće, što radimo sa magazinima, pa dalje kroz celu osnovnu školu.

Iako je publika uglavnom naklonjena dužim proznim formama, pre svega romanima, vaša „šolja čaja“ izgleda su baš kratke priče. Da li će se to možda promeniti?

– Ne mogu ništa prognozirati ali, kako ja sad vidim, s ove tačke gledišta, stvarno još ili nisam dovoljno zrela ili jednostavno ne osećam da ću ikad moći napisati neku dužu proznu formu. I ne smatram to problemom. Mislim da ovo što radim ima sasvim određen, vrlo uzak krug ljudi do kojih dopire, ali dopire na pravi način. Ja nisam u problemu da ljudima objašnjavam nešto što sam htela reći. Dakle, sve je u toj zbirci i uglavnom se čita na pravi način, ako on postoji. Mislim da postoji teror duže prozne forme, konkretno romana, vrlo često romana sa nekom epskom naracijom. Međutim, isto tako mislim – ako odustanemo od objavljivanja drugih formi, da smo time sami priznali poraz, nekako sami sebe sahranili. Mislim da jednostavno ne smemo pristati na taj kompromis i da moramo objavljivati kraću formu kako bi se eventualno pojavila neka publika koju će to zainteresovati.

Možete li nam ukratko reći, na vašem primeru, kakva je recepcija domaće savremene književnosti u BiH?

– Zbirka „Jednosmjerno“ je tek izašla, „tempirali“ smo je pred Beogradski sajam, i ona se u Sarajevu još nije ni pojavila. Sarajevska promocija će biti nakon beogradske, negde sredinom decembra kada se tamo takođe održava jedan mali sajam knjiga, pa smatramo da će dosta ljudi od knjige da bude u gradu i onda ćemo promovisati ovu zbirku. Tako da o njoj ne mogu još ništa reći, jer niko za nju tamo još ni ne zna osim uskog kruga mojih prijatelja. Ali prva zbirka, „Godišnjica mature“, naišla je na sličan prijem kao u Srbiji, s tim da je ovde medijski bila više ispraćena, tamo se o njoj nije toliko pisalo, ali podaci prodaje govore da se jeste kupovala i čitala. Oni „direktni“ podaci, koji možda nisu toliko relevantni jer su sporadični, koji su dolazili do mene na način da su mi se ljudi javljali, presretali me na ulici ili slali mejlove, govore da su publika ove knjige uglavnom bili mladi ljudi, iako je „Godišnjica“ pisana iz perspektive recimo nekog tridesetogodišnjaka, pripovedači su dakle bili desetak godina stariji od čitatelja te zbirke. To me je usrećilo, jer ako neki mladi ljudi to počnu čitati, mislim da će i neke naredne moje knjige doći do njih.

S obzirom na to da ste, kako se to kaže, „mlad pisac“, iznenađuje raznolikost pripovedača, njihovih životnih doba i pozicija, jer se obično smatra da je za tako nešto potrebno iskustvo.

– Ja se volim igrati sa pripovedačima. Mislim da se lako padne u tu zamku da pišeš iz perspektive sebe samoga. Ja ne bežim od toga da veliki deo mog života i moje stvarnosti ulazi u te zbirke, ali ne na način da to stvarno mora biti pripovedačica mojih godina ili nekog mog životnog iskustva. Mislim da su pisci, pored toga što imaju neko posebno ogledalo u kome gledaju vlastitu stvarnost, sposobni da upijaju i tuđe priče i da od isečaka tuđih života grade priče koje ne moraju imati veze sa stvarnošću, ali govore o nečemu što se svakome od nas dogodilo. Pošto sam prvu zbirku pisala ograničena tim generacijskim diskursom – svi su oni morali imati 29, 30, godina jer se priča na godišnjicu mature, u ovoj zbirci dala sam sebi malo oduška pa sam uzimala i pripovedače koji su u nekim zrelim, ozbiljnijim godinama, ima čak jedna priča gde se radi o starim ljudima, na pragu smrti.

Lamija Begagić ukratko

Rođena je 1980. u Zenici. Živi u Sarajevu, gde je i studirala na Filozofskom fakultetu na Odsjeku za književnosti naroda BiH. Urednica je dečijih magazina Kolibrić i Palčić. Uređivala je književni web-magazin Omnibus, Književni žurnal, te tinejdžerski magazin 5+. Piše za decu i odrasle, a bavi se i kreiranjem udžbeničke politike u BiH. Redovna je saradnica na portalu e-novine i u Betonu. Priče su joj prevođene na engleski, nemački, švedski, bugarski i slovenački, a za njih je dobila više nagrada i priznanja. Od pisanja živi u Sarajevu. Ima muža i sina. Želi i kćerku i psa.

(Danas)