Одлуку да из великог литерарног опуса Марија Варгаса Љосе, међу романима и есејима изабере његове позоришне комаде, сасвим је логична, с обзиром да је Бојана Ковачевић – Петровић, преводилац са шпанског и енглеског језика, и послом везана за позоришну уметност. Неколико година била је сарадница за односе са јавношћу у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину, а од 2006. је уредница за информисање и односе са јавношћу у Српском народном позоришту. Поред тога, бави се и превођењем, и досад је са шпанског језика превела романе Карлоса Фуентеса и Едуарда Мендосе, мемоаре Ернеста Сабата, „Историју сликарства“ Пас Гарсије Понсе де Леон и „Историју архитектуре“ Рамона Родригеса Љере, као и позоришни комад „Расправа с Ернестом Че Геваром“ Хосеа Пабла Фајнмана, чија је премијера недавно била у београдском Атељеу 212.

Шта Марио Варгас Љоса поставља пред преводице као задатак? Критика, између осталог, примећује да његов стил писања карактерише „крајње сложена синтакса и вишеслојност значења“. Како преводилац с тим излази на крај?

– Будући да је прво што је икада написао било управо драмско дело, Варгас Љоса каже да је увек с уживањем писао позоришне комаде, који су му уједно били и лекција из скромности и сведености јер, за разлику од романописца, свемоћног и сасвим слободног, драмски писац мора да прихвати чињеницу да је он само један елеменат у механизму у коме глумци, редитељи, сценографи, као и време и средства, такође играју пресудну улогу за успех или неуспех представе. Његови психолошки лавиринти и поигравања простором и временом представљају пријатан изазов за преводиоца, а перуанизми које користи залазе у домен отаџбинске посластице за писца односно подручје језичких истраживања када је реч о преводиоцу.

Колико његов, више него занимљив живот, оставља одраз у литератури, у коју га он сам уноси пишући о њему, али и у стилу и начину на који посматра ствари?

– Марио Варгас Љоса је један од највећих живих писаца, један од најистакнутијих и најутицајнијих интелектуалаца на планети, добитник преко стотину књижевних награда. Његов живот је једнако богат као његова књижевност: рођен у Перуу, одрастао у Боливији, силом прилика похађао војну школу, захваљујући стипендији отишао на докторске студије у Мадрид, радио као новинар, два пута се женио својим рођакама, био кандидат за председника Перуа… Као добар познавалац светске књижевности, Варгас Љоса је селективно усвојио искуства разних писаца, али и историјских личности, и проткане личним искуствима пренео их у своја дела.

Хоће ли Нобелова награда донети појачано интересовање међу нашим издавачима, односно преводиоцима, да још његових дела понуде овдашњим читаоцима?

– Када сам, тражећи ауторска права за ове драме, позвала агенцију “велике маме” већине хиспаноамеричких писаца, Кармен Балселс из Барселоне, рекли су ми да су дословно затрпани захтевима, да се по целом свету припремају сајмови књига и да им свакодневно стиже стотине мејлова. Искрено се надам да ће ускоро стара издања Љосиних романа, којих више нема ни у библиотекама, коначно бити поновљена, те да ћемо у догледно време читати и нове преводе. Перуански нобеловац је пре две недеље објавио нови роман, који с нестрпељењем чекам да прочитам у оригиналу. Последњих година се пуно преводи и објављује, али се у журби често изгуби на квалитету. Надам се да ће име Варгаса Љосе бити довољан ауторитет да се то не догоди с његовим делима.

Позориште прва љубав

Иако је познат као романописац, Варгас Љоса истиче да су драме његова прва љубав. Шта је особеност његових позоришних комада?
– Наративне карактеристике романа Варгаса Љоса присутне су и у његовим драмским делима. Урбани амбијент, задивљујућа поигравања временом и простором, убедљиви ликови, разноликост тема и вешти дијалози неки су од кључних елемената његовог драмског опуса, уз константну критику друштва, егзистенцијалне неправде и нетолеранције.
Како сам каже, да је педесетих година XX века, када је почео да пише, у Лими постојало интересовање за позориште, вероватно би (п)остао писац драмских дела јер је позориште његова прва љубав. Но, писати позоришне комаде је у тадашњој Лими било горе него плакати: то би за писца значило да ће осудити самог себе да никада не види на сцени то што је написао, што је за песника или романописца још тужније и страшније него да умре необјављених дела.

(Дневник)