Стопедесет година након Хофмана, Џулијан Крауч, Фелим Мекдермот и лондонски треш џипси оркестар од тога креирају један од најпознатијих мрачних готских варијетеа оф-бродвеј сцене – „Сликовницу за добру децу“, а 2009. тај проверени сценски спектакл на сцени „Иштван Еркењ“ театра у Будимпешти режира чувени мађарски редитељ Тамаш Ашер. Изведба на фестивалу савременог позоришта и плеса „Desire Central Station“ у Суботици задивила је публику.
С физичким карактеристикама које су показали извођачи, поносили би се највећи уметници слепстика и мјузикла. Сваки гест и гег пажљиво је изваган и укомпонован у структуру конферансије – „хор“ сценске радње, док оркестар под вођством Ференца Дарваша суптилно прати сваку од бајки, у музичкој фузији софт рока, попа и примеса етно звука. Ликови су креирани сликовитије од сваке сликовнице, тачније све личи на један савршени папет шоу, са јаком контекстуализацијом у мађарском културном наслеђу (адаптација Лајош Нађ Парти). Али, и поред све маестралности, забава не може да не буде само забава, мада позориште „Иштван Еркењ“ показује како се фанатична посвећеност и креативан одабир и режија, може чак и исплатити.
„Desire Central Station“ у среду и четвртак имао је на програму перформанс турског уметника Чаглара Јигитогуларија, „Diss & Luvstory“. Овај део програма до сад је најоштрије приказао разлику у приступима сценској уметности, јер је заправо реч о минималистичком чину индивидуе, а не уметника. У програмској књижици стоји да Јигитогулари свој перформанс никада дословно не понавља, тако да је додатни „експеримент“ представљала могућност да се одгледа два пута.
„Diss & Luvstory“ су две одвојене приче, испричане сличним сценским језиком. Прва говори о сукобу појединачног, посебног и оног унифицирајућег, о односима попут оних у држави, породици или унутар самог човека. Аутор низом слика, физички бруталне природе (на граници самоповређивања), покушава да изазове снажну емоционалну реакцију, као и да разбије устаљену праксу извођења пред публиком. У гледалишту, често окренут леђима, Јигитогулари постиже ефекат да ствар делује тако као да су посматрачи дошли код њега, али да је он одсутан у изведби свог ритуала борбе против света и властите усамљености као филозофске, а не психолошке категорије. Веома вредно и бескомпромисно остварење фантастичног емотивног потенцијала.
Игор Бурић
Данас на фестивалу
Уз репризу „Арлекина“ трупе „Дерево“ Антона Адасинског („Костолањи Деже“, 20.30 часова), на данашњем програму су још представе „Отело“ Битеф театра и Град театра („Јадран“, 19 часова) и „Турбо парадизо“ позоришта „Костолањи Деже“ и ансамбла Андраша Урбана (стара сала „Костолањи Деже“, 22 часа). „Академија Дезире“ угостиће редитеља и управника Атељеа 212 из Београда, Кокана Младеновића (Арт биоскоп „Александар Лифка“, 16 часова).
(Дневник)
