„Kad  se pojavio Hazarski rečnik, bilo je čudno što ta knjiga nije ranije nastala. I njen autor se odmah, kao da je to samo po sebi bilo normalno, iz reda izgraviranih portreta premestio  među gipsane biste-postao je klasik.“

Autorka intervjua dalje predstavlja svoga slavnog  sagovornika kao utemeljivača nove književnosti , koji je, moglo bi se slobodno reći, preveden na sve moguće jezike (više od 30), a i  kao graditelja prostora u kome se nastanila postmoderna proza zajedno sa „sustanarom“, srednjevekovnim eposom. Pisac ne napušta svoj dom u Beogradu.

Oseća se ušuškano u savremenom svetu

Na konstataciju novinarke da se on, po svemu sudeći, začuđujuće ušuškano  oseća u savremenom svetu, njen sagovornik je potvrdno odgovorio: “Da. Mene ne plaše promene  koje posmatram i opažam, premda priznaću, da bi se one ocenile, potrebno je izvesno vreme. Promenila se ne samo stvarnost, nego i čovek.“ Zamoljen da precizira da li se svet  promenio ili iščezao, pisac je odgovorio: “Ako je reč o virtuelnoj realnosti, interes koji ljudi pokazuju jedan prema drugom,  ali i prema realnim stvarima , se izmenio.  Često se može videti kako mladi sede u kafićima jedan naspram drugog.  Može biti da  oni  čak  i pišu pisma jedno drugom, jer  mislim da je u poslednje vreme napisano više ljubavnih pisama nego ikad dosad. Makar to bilo samo SMS porukama. Ja tvrdim: budućnost je stabilna . A od nje potiču svi naši strahovi, pošto je očevidno da je budućnost svakog –smrt. Ali šta ima tamo dalje? Obavezan sam da izjavim kako je srećna sudbina mojih knjiga umnogome oslabila taj strah  u meni. Ja se ne bojim smrti. Ustvari, plašim se samo bolesti i bespomoćnosti, da ne postanem teret svojoj ženi.

Više sižeja unutra jednog romana

Novinarku je interesovalo da li čovečja predodređenost  sprečava pisca da razvija nekoliko sižea unutar jednog romana, autor „Hazarskog rečnika„  je odgovorio . “Meni je dosadila ta uska staza koje se svi moramo pridržavati. Moje je mišljenje da knjigu stvara čitalac, i upravo blagodareći njemu knjiga  počinje da posotoji , čitalac tvori moju misiju. To vam je kao s muzikom. Nje nema, ako se ne svira. “ Pisac se složio sa sagovornicom o tome da on promoviše idealni model  iz kojega se može sastaviti knjiga, i da se na sličan način niko nije odnosio prema čitaocu: “Možda, ali taj princip po mom shvatanju postoji i u Bibliji, jer se u crkvama svakog dana zbore nove reči. Svakog dana se govor u crkvi menja postajući deo jednog organizma.“

Kad završim rečenicu, uvek je pročitam naglas

Na molbu da kaže nešto više o uticaju crkvenih slovenskih autora,  za koje je važno usmeno sazvučje dela, a koje je često spominjao, on je odgovorio: “Da , uvek kad završim rečenicu ja je pročitam naglas. Tek tada mogu da znam da li je ona prava ili ne. Dugo sam se tome učio. Crkveni učitelji se  uvek pamte, ali je važno i držanje i uticaj pastve. Bio sam profesor univerziteta u Srbiji, Francuskoj, Nemačkoj i svud je ponašanje studenata isto: počinju da dremaju na dosadnom predavanju.“

O zadivljujućoj pokornosti njegovih  junaka životu i smrti, Pavić kaže: “Uvek sam se plašio da ne dosadim čitaocima. Onaj ko pročita prvu rečenicu, treba da pročita i sledeću. A potom, ako imate nešto da kažete, vi ste obavezni da čekate, jer ako vi ispadnete mudriji od vaše knjige, vi onda niste pisac. “ Sagovornica ga je zatim podsetila da se u jednom od njegovih romana piscu  počinju da šalju knjige iz svih krajeva sveta , da li je i to izazvao strah da se ne dosadi čitaocima, na šta je usledio odgovor: “To je piščev košmar. Od početka ovog stoleća bilo  je više od 100 prevoda mojih knjiga  i to na različite jezike. U „Papirnom   pozorištu“ svi su pisci izmišljeni, ali izdavači su stvarni, oni štampaju  moje knjige. “Potvrdno je odgovorio na pitanje da li je čitao svoje knjige u prevodu na ruski: “Čitajući ih uvek sam se pitao koji to ruski klasik napisao tu knjigu. Moji prevodioci su najčešće  žene i  po pravilu odabiraju knjigu za prevođenje pre nego što je  postignut dogovor sa izdavačem.

Podstaknut da nešto kaže o ženama piscima s obzirom da je u „Papirnom pozorištu „ lik ruskog pisca takođe žena, autor „Predela slikanog čajem „  je  rekao: “Ista je situacija i u Srbiji. Moja žena je spisateljica, i uopšte među piscima je mnogo žena. U prošlom veku se govorilo da će najbolja književnost biti ženska. Muška priča, to je epsko pripovedanje , žensko pismo je lirski prozni iskaz , najčešće , ispovedni, intimni. Lični život, svakodnevica.

Žensko pismo lirski prozni iskaz,  a muško-rat, istorija

Muška istorija –to je rat, politički problemi. Jer po mom mišljenju čovečanstvu je muški princip dosadio. Jedan ruski kritičar je rekao da je XXI vek-vek žena. Toga nije bilo u istoriji čovečanstva. Ali već ni stolećima takvog nečeg nije bilo. Zato je knjiga u XX veku umrla. Papirna knjiga. A onda je usledio početak nove epohe. U prošlosti je već ona umirala da preobražavajući se  iz kamena u drvo, iz drveta u papirni smotuljak . Ali je došao dan, sviđalo se to nama ili ne, da se opraštamo sa papirnom  knjigom. Nema više ni drveća za seču. To je glavni razlog, i svako ko o tome ozbiljno promišlja, dolazi do tog zaključka. Već najbolje novine izlaze u elektronskom vidu.  Knjiga budućnosti je elektronska knjiga. A na pitanje da li će se time menjati i sadržaj knjige, usledio je odgovor: “Naravno . Sadržaj se uvek menja. Elektronsko čitanje je mnogo lakše i komfornije: nije potrebna svetlost u krevetu, nisu potrebne naočari , veličina sloga se može menjati i prilagođavtai čitaocu, i na kraju krajeva nije ti potrebna bibilioteka.“

Elektronska knjiga udobnija za nelinearno pismo

Složivši se sa konstatacijom novinarke da se i autor  može osećati bezbedniji jer mu više nijedan pisac neće slati svoje sopstvene knjige, kandidat za Nobelovu  nagradu je objasnio: “Upravo tako ! Za nelinearno pismo eleketronska knjiga je u mnogome udobnija. Kad sam pisao „Hazarski rečnik, u to vreme kompjuter još nije postojao. Ja sam hteo da napišem roman  sastavljen od „glava „ ili „ulaza“. Hteo sa da omogućim čataocu da pročita svaku glavu  posebno i da ih sam spaja sa prethodnim ili sa narednim. U bilo kojem redosledu. Sećam se kako je moj sin ušao u sobu, imao je tada 12 godina, a ja sam ležao na ogromnom krevetu  raspoređujući  papire  sa nazivima glava. Hteo sam da proverim da li funkcionišu u kontinuitetu. On je ostao začuđen i nije mogao da veruje da to nisam priredio za igru. Kada je „Hazarski rečnik“  bio preveden na elektronski format, pokazalo se da je moguće više od dva miliona varijanti čitanja.

A pisanje će,verovatno, tada biti drugačije?

Najverovatnije . Sada je još uvek rano donositi zaključke. Ja još uvek pišem na malim blokovima, ležeći u postelji. U mladosti mi je bilo svejedno: danju ili noću. Sada lakše razmišljam noću. Vrlo sam lenj čovek. Ako tokom noći  napišem jednu do dve rečenice, puna kapa. Pisac mora osetiti zadovoljstvo samim procesom pisanja . Ako toga nema, to čitalac odmah uoči. Za pisca je knjiga –drugo telo. To           „drugo telo“ je slično  onome koje je Hristos dobio posle vaskrsnuća.

O romanu „Zvezdana mantja“

Roman opisuje moje stanje. Balkan je arheološki vulkan. Njime je prošlo mnogo naroda, u njemu su ostali tragovi njihovih tradicija istorije. Za pisca  je korisno ako ume da oslušne šta se sve to dešavalo kroz vekove. Za čovečiji život, to je tragedija. Sa suprugom sam često šetao Kalemegdanom gde je u jednoj zgradi  nedaleko od tvrđave svake večeri na 5 spratu gorelo svetlo u kojoj su muž i žena živeli u udobnom stanu ,razgovarali, jeli, i to je bila  zaloga spokojstva. Dok su oni bili tamo i mi smo preživljavali isto. Posle rata ti ljudi su iščezli. Ne znam šta se s njima dogodilo.

Beograd piščevog detinjstva

Rastao sam u Beogradu,u  Srbiji pod nemačkom okupacijom. Najviše od svega se sećam i to s ljubavlju kad sam sa roditeljima putovao u Pančevo. To je gradić nedaleko od Beograda, na  drugoj   obali  Dunava . Mi smo polazili lađom  ispod  Savskog  mosta,  zatim smo  plovili  Dunavom  i po malenoj reci Tamišu koja nas je dovela do Pančeva. Luka i železnička stanica  se tamo nalaze jedno naspram druge i među njima nas je čekao deda koji nas je čezama vozio pančevačkim ulicama.

Opisali ste stanja kad  čovek istovremeno postoji i u mladosti i u starosti?

„Postoje mnoga vremena. Istovremeno. Svako od njih ima svoje sopstveno vreme . Kao u romanu „Drugo telo“, vreme ima horizontalnu dimenziju, a u večnosti  vertikalnu. To proističe iz Svetog Duha. Kad on odreže vreme, to je naš momenat. Iz toga mnogo proizilazi: Večnost reže li, reže, privremenu dimanziju. Postoji vreme koje je paralelno večnosti . To je „vreme bez vremena „.  Ali, od početka XXI stoleća, nešto se izmenilo. Promenila se brzina, vreme . U teškim vremenima pesnik zapisuje u svesci: “Nebesa su se zatvorila , moje molitve do neba ne dopiru. “Danas ne verujem , ne znam da će se nebesa otvoriti. Istina je razlivena u atmosferi, ona  dozvoljava čoveku da se sjedini sa vaselejenom. Ja mislim da je baš ta nova brzina –deo procesa sveobjedinjavanja … Mislim da smo već na tom putu.“

Branko Rakočević

knjizevnost.org