Kako izgleda Sajam knjiga u Beču? Da li on na bilo koji način podseća na onaj beogradski?

Bečki sajam je mnogo manji i mlađi od beogradskog. Međutim, u gradu s tako bogatom kulturnom ponudom kakav je Beč, sajam knjiga samo dodatno upotpunjuje meni za kulturne gurmane. Za razliku od beogradskog, bečki sajam nije prodajnog nego izložbenog tipa i akcenat je stavljen više na različite književne događaje koji su organizovani po gradu negoli na ponudu u okviru sajamske hale.

Kako je izgledao vaš susret sa nemačkim izdavačem? Da li je lakše pripremiti knjigu za život u inostranstvu ili joj prokrčiti put na srpsku književnu scenu?

Čini mi se da imam sreće i sa srpskim i sa nemačkim izdavačima. Sa Dejanom Ilićem, tvorcem „Fabrike knjiga” i izdavačem moje tri poslednje knjige, imam odličnu komunikaciju, a slično je bilo i sa Petruom Krduom, urednikom u KOV-u. Uspela sam da uspostavim dobar odnos sa Retom Ciglerom, izdavačem prvog prevoda moje knjige na nemački jezik. Dogovorili smo se da bude prevedena „Rodbina”, i to me veoma raduje. Što se tiče krčenja puta knjizi, to odavno ne radim. Jednostavno, puštam da se sve to odvija spontano, po cenu da se ništa zaista bitno i ne dogodi. Ne želim da se trošim na te stvari.

Zašto će biti prevedena baš pesnička knjiga „Rodbina”?

Izdavač i ja smo se složili da nije lako napraviti izbor pesama iz mojih knjiga pošto one, uglavnom, imaju prilično čvrstu strukturu. Tako, recimo, pesme u „Tvornici”, koja se u celini bavi životom u bivšoj Jugoslaviji, punoću značenja dobijaju samo u kontekstu zbirke. Prevesti i objaviti samo jedan deo iz nje, deluje, u metaforičkom smislu, kao ocepljenje neke republike iz nekadašnje SFRJ. U igri je bio i „Omot spisa”, ali se „Rodbina” ispostavila kao prava stvar jer daje jedan novi, srpski ugao teme rata na prostorima eks Jugoslavije, a bavi se i pitanjima krivice, odgovornosti, rodbinskim vezama posle rata… Gospodina Ciglera zaintrigiralo je i to što „Rodbina” ne trpi čiste žanrove i što je reč o poeziji s elementima proze, drame i poezije.

Počev od pesme „Krš” iz zbirke „Asocijalni program”, vi se bavite genezom zla u pojedincu, formiranjem zločinaca koje podstiče okruženje, društvena situacija. Slično je, čini se, i u pesmi o Mladecu Mesečaru iz zbirke „Omot spisa”. Ipak, zlo je, pre svega, posledica pojedinačne, lične odgovornosti?

U razmišljanju o društvenom zlu i stasavanju zločinca posebno me je zanimalo pitanje šta dovodi do toga da dete, koje je po difoltu čisto i dobro, postane ubica, zločinac, gad. Zlo je dakle bilo početna stanica, a kao posledica je isplivala društvena odgovornost u njegovom kreiranju. Seme zla u Mladecu postoji od samog početka, a njegovo okruženje je tu da zlo-biljku odneguje i pripremi je za vrhunsko zlo – rat.

Ružno i zlo su, kako se to kaže, vaše opsesije. Koliko je vaša poezija bliska poeziji Novice Tadića ili Nebojše Vasovića, vaših prethodinka koji takođe neguju sklonost ka zlu i(li) provokativno ružnom ?

Ne, ne. Moje opsesije su dobro i lepo. Zlo nas okružuje i zato pišem o njemu. Ono je predmet moje kritike i računam da čitaoci to razumeju. Cenim poeziju Novice Tadića i Nebojše Vasovića, ali mislim da svako od nas putuje (po) različitim poetskim šinama.

Da li je provokativnost vaše poezije tražena, autopoetička, ili ona nastaje kao drugostepeni rezultat neke drugačije potrage?

Ne razmišljam o tome. Provokativnost je deo stvaralačkog procesa i predstavlja onaj deo pisanja za koji ja lično nisam potpuno odgovorna. To je nešto kao varnica koja se prilikom pisanja pojavi. Ili me zaobiđe.

Jedan vaš stih glasi: „cepa vodu na dvoje”, u njemu se preoblikuje izreka. Može li se povodom vaše poezije govoriti o parodijama žanrova i preuzimanju tehnike vica?

Zanimljivo. Pesma iz koje je navedeni stih je skroz ozbiljna. Tu ništa ne parodiram, ne rasklapam žanrove a, opet, zbog moje (urođene) potrebe da sabotiram poeziju, ispada da sam i u njoj ispoljila subverzivne težnje. Ta pesma govori o čistoti, o životu koji je u skladu s prirodom, o subjektu koji zaroni lice u peškir i vidi sliku ribe koja cepa vodu na dvoje. Kontekst je čudo…

U ciklusu „Božanstvene” depoetizujete motive anđela, parodirate srednjovekovne zapise. I sam naziv tog ciklusa je (auto)ironičan, šali se sa Danteom. Mnogo je ovakvih primera. Slobodno se koristite tradicijom, ali u ironijskom ključu, gradeći, naizgled, ambivalentan odnos Da li se trudite da, bahtinovski, „spuštanjem” u materijalno-telesno dole, oživite pomenute tradicije uspostavljanjem novog, kritičkog odnosa prema njima? Čini li vam da se u ovom ciklusu začinje vaša poetika preoblikovanja tradicije smeštanjem u novi kontekst, nešto vidljivija u ciklusu Knjiga postanja, pa i u čitavom „Omotu spisa” ?

Rekla bih da je poetika preoblikovanja tradicije kod mene započela dok sam 2002. godine zapisivala prve stihove. Možda u  pesmi „Nema u tome nimalo poezije”, koja je kasnije objavljena u istoimenoj zbirci. Neoavangrada me još od tada izgleda ne ispušta iz svog zagrljaja.

Želite li da „konačno uništite” poeziju „radi novih strujanja”?

Mislim da mi to baš ide od ruke.

M. Simović