Ovih dana Erlend je gost Beograda, gostovanje organizuje njegov ovdašnji izdavač Geopoetika i pre nego što se krenete sa naramkom njegovih dela ka knjižari Beopolis gde će 2. decembra potpisivati knjige svojim fanovima, pročitajte šta je imao da kaže u ekskluzivnom intervjuu za City Magazine
Sećam se da sam čitao vaš roman „Naivan. Super.“ jer mi ga je prijatelj preporučio. Da li mislite da su takve preporuke važnije od standarnog oglašavanja i marketinga, ili su izdavačke kuće osuđene na propast ukoliko ne sprovode promotivne kampanje za knjige koje izdaju?
Oglašavanje i marketing su svakako veoma važan deo promocije knjige, ali je apsolutno najefikasnija i najbolja preporuka ona koja ide „od usta do usta“. Nijedna reklama ne može da nadmaši efekat i snagu usmene preporuke. Ta knjiga je objavljena bez imalo marketinške pompe, ali su je za manje od godinu dana mladi ljudi širom sveta prepoznali i otkrili, preporučili je svojim prijateljima i porodici, tako da je za kratko vreme dobila veliku pažnju javnosti.
Veoma ste popularni u Srbiji. Da li imate objašnjenje odakle tolika popularnost u zemlji koja je relativno daleko od vaše domovine Norveške. Ko su prosečni čitaoci Vaših knjiga?
Mogu slobodno da kažem da nemam pojma. Primetio sam da su u pojedinim zemljama moje knjige popularnije nego u nekim drugim, ali zaista ne znam zašto ruska ili srpska publika moje knjige prihvata bolje nego, recimo, nemačka ili portugalska. S tim u vezi mogu da kažem da je prosečan čitalac mojih knjiga za mene misterija. Dobijam reakcije od studenata i mladih ljudi koji su u dvadesetim i tridesetim godinama, ali i od ljudi koji su uveliko u petoj, šestoj ili sedmoj deceniji života. Javljaju mi se i deca i adolescenti. Dakle, istina je da ne znam ko su moji „prosečni“ čitaoci. A iskreno, ne marim previše.
Nakon oslikavanja portreta mladića u romanu „Naivan. Super.“, zatim portreta mladog porodičnog čoveka („Mulej“, „Volvo kamioni“), došli smo do scena bračnog života u knjizi „Mirni dani u Miksing Partu“. Da li je neizbežno da autor prati i piše o svom sopstvenom razvoju i odrastanju?
Nije neizbežno, ali mislim da većina pisaca koristi svoje živote i svoja iskustva kao neku vrstu skice, podloge kada pišu – čak i ako pišu o svemiru ili seoskoj ludi iz srednjeg veka. Što ste stariji to vam se proširuju horizonti, učite o sebi i o drugima, stičete iskustva koja niste imali deset godina ranije. Nema tu neke misterije.
Čini se da je skandinavska literatura trenutno u centru pažnje. Kako to objašnjavate?
Iskreno, nisam stekao takav utisak. Ali ako je to tačno, oduševljen sam. Smatram da imamo neke odlične pisce i mnoge autore koji su specifični, drugačiji… Raspon žanrova je veliki, od realizma i krimi romana, preko naučne fantastike do meni najomiljenije živahne ironije.
Vaša druga karijera, o kojoj mi ovde ne znamo mnogo, tiče se knjiga za decu. Da li je to neka vrsta bekstva u bezbrižni dečji svet?
Moje takozvane dečje knjige zapravo i nisu dečje knjige u tradicionalnom smislu te reči. Poigravam se sa fenomenima koji su inače malo previše za decu. Tako sam napisao jednu nečuvenu knjigu o verskom fundamentalizmu. Ipak, mnogo dece mi kaže da čitaju te knjige i uživaju zajedno sa roditeljima čitajući ih. To je odlično!
Vaša izdavačka kuća u Srbiji, Geopoetika, poznata je po odličnom odabiru savremenih autora kao što su Murakami, DeLilo, Barns, Oster, pa se stiče utisak da se nalazite u prilično dobrom društvu. Šta privatno volite da čitate?
Uvek čitam po tri-četiri knjige istovremeno. Ipak, čini mi se da ipak najčešće čitam klasike. Skoro sam pročitao „Mobi Dik“, kao i „Rat i mir“ po drugi put. Uvek iznova čitam Knuta Hamsuna, a osim toga čitam i sve ostalo što mi dođe pod ruku. Ja sam čitalac koji ne oprašta. Ako mi neko štivo „ne legne“, jednostavno ga bacim. Ne čitam samo da bih saznao šta drugi pisci pišu. Čitam samo ono što smatram da mi je potrebno i da mi je u neku ruku korisno.
Ovaj intervju će biti objavljen upravo u vreme kada budete gostovali u Beogradu. Šta ste nam spremili?
Apsolutno ništa! Možda ću vas sve smoriti do smrti. Ja sam prilično dosadan lik. Rano ležem. Mnogo radim. Dosta vremena provodim sa porodicom. Svaki dan jedem istu ribu u salsi sa hlebom. Ponekad, kada pišem, imam utisak da sam manje dosadan. Nemojte očekivati previše od mene.
(Izvor: City magazine)
