Bar takav utisak imaju svi njegovi fanovi, koji su kada su čuli da ga izdavačka kuća Geopoetika dovodi u Beograd, počeli da šalju mejlove oduševljenja, a pojedini se dali i u pravljenje pravih malih filmova da izraze radost zbog dolaska omiljene im literarne figure. Štaviše, da je do njih, kako su napisali, jedino bi dovoljna bila dnevna doza knjiga Erlenda Lua, to jest, svaki dan – novi roman. A da čudo bude veće „literarna figura“ dolazi čak sa dalekog severa, iz Norveške, sa kojom, reklo bi se inače, ovdašnji stanovnici, pa ni oni koji su čitaoci među njima, nemaju mnogo veze. Tamo je pravio kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Kao pisac, debitovao je 1993. godine sa romanom Prohujalo sa ženom, a godinu dana kasnije je objavio dečju knjigu Fisken, o vozaču kamiona po imenu Kurt. Pored pomenutog, objavio je romane Naivan. Super. koji je preveden na trinaest jezika i za koji je 2006. dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca, zatim L za koji je dobio Nagradu knjižara, Činjenice u Finskoj, Dopler, Volvo kamioni, Organizator, kao i još knjiga za decu, ali i scenario za film Detektor iz 2000. godine. Za kratko vreme postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na dvadeset jezika. Lu je i pored svega toga sačuvao jednostavnost, naizgled nezainteresovanost za sve to što se zbiva oko njega, i baš je kao u svojim knjigama – duhovit, zabavan i autoironičan.

* Zašto je super biti naivan?

– Ne znam da li je super biti naivan ali u vreme kada je knjiga napisana omladinska kultura u Norveškoj bila je vrlo sofisticirana, komplikovana na mnogo nivoa, i imao sam potrebu da na neki način dam signal da može i drugačije. Da može i prosto i jednostavno i naivno.

* Na svoj poziv scenariste osvrnuli ste se rekavši samo da tada morate da pišete po pravilima a da u pisanju knjiga sebi možete da dozvolite slobodu?

– Filmski scenariji mnogo se detaljnije planiraju nego romani, ili bar detaljnije nego što ja planiram svoje romane. Naravno da jedan pisac krimića planira svoj roman dosta slično onome kako se planiraju filmski scenariji, a ja bih želeo da i u scenarijima koje pišem, da pokušam da se približim onome što radim u knjigama i da se približavam filmskoj priči više iz perspektive likova i situacija a manje iz tog velikog zapleta koji je uvek dominantan u filmskom scenariju.

* Kroz film progovarate i o politici što smo imali prilike da vidimo u kratkom filmu koji je prikazan u sredu uveče u Studentskom kulturnom centru, dok toga nema u vašoj književnosti. Da li smatrate da je filmu lakše da bude angažovan jer dopire do većeg broja ljudi odjednom ili je nešto drugo u pitanju?

– Ja sam napisao i jednu angažovanu knjigu iz onih knjiga za decu o junaku Kurtu gde sam se bavio temom imigranata, ali ja u principu ne volim da se bavim politikom u umetnosti. To nije moj stil. Ako imam nešto da kažem u politici, ja više volim da to kažem u novinskom članku ili da se politički angažujem na neki način.

* U tom filmu progovarate o toj propasti levih partija i usponu desnice čak i u jednoj Skandinaviji, za čije se zemlje smatra da su poslednje utočište socijalne pravde i jednakosti. Kažite nam nešto o tom procesu?

– Taj proces je nešto što se već dosta dugo dešava u celoj Skandinaviji, doduše nije stigao do istih tačaka u svim zemljama. I za to sigurno ima puno razloga. Jedan od njih je taj što je ta tradicionalna socijaldemokratija, po kojoj je Skandinavija poznata, na neki način izneverila svoje principe i ljudi osećaju da to više nije to i okreću se protiv tih partija. U početku se desničarske partije bile male i nebitne i govorile su stvari koje, na neki način, nisu smele da se govore, nije bilo politički korektno govoriti ih, kao na primer da je imigracija opasna, da će to postati veliki problem. Onda su te partije porasle i prosto je postalo društveno prihvatljivije iznositi takve stavove. U Danskoj gde je jedna takva partije na vlasti to je najdalje otišlo. Ali sve su jače takve tendencije i u Norveškoj.

* Da li ste iznenađeni brojem fanova u Srbiji ako vas tako nešto više uopšte iznenađuje?

– Apsolutno sam iznenađen. Mislim da nikad ranije nisam potpisivao knjige dva sata i 20 minuta.

(Danas)