Графички атеље „Дерета” објавио је нови роман Видосава Стевановића (1942), под насловом „О местима тужним и дубокој ноћи”. Ова издавачка кућа објавиће изабрана дела нашег познатог писца у десет књига. Наредне године биће објављен „Тестамент”, још један нови роман и „Нишчи”. Комплет од десет књига појавиће се на Сајму књига у Београду 2013. године.

Роман „О местима тужним и дубокој ноћи”, антиратна је прича. Две мајке, Марија и Марта, траже своје синове, Петра и Павла, страдале у рату. Прича је универзална, о свим мајкама које у бесмисленим ратовима губе оно најдраже – своје синове.

„Службени гласник”, у едицији „Сведоци епохе”, објавио је књигу Видосава Стевановића „Дневник самоће” (Избор фрагмената 1988–1993). И они који Видосава Стевановића не воле, који мисле да је захваљујући политици све добио, а глумио дисидента, не могу му оспорити књижевни таленат.

Ваш роман је ода мајкама које су у ратовима изгубиле синове, ода „сестринству без гласа и без праве жалопојке”?

Моје антиратно опредељење је познато, истицао сам га кад год се за то указала прилика, увек на своју штету. У том опредељењу нема ничег апстрактног, наученог или сентименталног. Настало је из искуства, из чињеница, из очигледности које не пориче нико осим пропагандиста рата. Хераклит каже да је рат мајка свих ствари. По мом мишљењу, рат је отац свих лоших ствари, укључујући и оне које неки међу нама сматрају добрима. Ништа вредно и трајно не настаје из те лудачке глупости. А разна открића, проналасци, техничка унапређења? Све то се могло добити и без рата. Ко каже да, рецимо, Балкан не би био знатно бољи, богатији и људскији да рата није било у последњих двеста година, као рецимо у Шведској?

Праве жртве рата су жене и деца. Мене су још у детињству потресле мајке које узалуд чекају синове из рата, годинама и деценијама се понашају као да су живи, сваког часа могу наићи, треба бити стрпљив и веровати. То је тихо лудило, патња без речи, нада без среће. Касније, већ као писац, неколико пута сам додиривао ту тему коју ратни хушкачи мрзе, а снобови презиру. Један добар постмодернист то свакако не би себи допустио, има бесмртно занимљивих тема на Гренланду. Тек у овом кратком роману та тема се некако сама оркестрирала помоћу две жене које не само што чекају синове, оне полазе да их траже. И то тамо где сваки рат настаје, у срцу главног града.

Свет се окренуо наопачке: оно што је било на врху, сада је на дну. Могу ли мајке свет да промене и врате га у нормалу?

Тако је то у мом роману, можда је тако и у животу, јер се они прожимају, једно на друго утичу: не знам где је граница између стварног и литерарног. Свет се окренуо, извитоперио и још преко тога нахерио, оно што је било доле сада је горе, и обрнуто, ниско је постало високо, страшно се изметнуло у гротескно, хуморно, невероватно. Чини се и да је право кретање немогуће. Али мајке траже своје синове, и њихово се тражење не завршава троставним финалом овог романа: оно траје као прича, као симбол, као неусахла чежња. Разумеће они који у себи носе страст љубави, оних других се ионако не тиче, љуте се што се већ неколико година никако не указује прилика за нови рат.

То је поетски део ствари, уметност и оно из чега настаје уметност. Други је од тврђе материје, у неку руку непроменљиве и непоправљиве. Да мајке могу мењати наш свет, одавно би био толико промењен да га не бисмо препознали. У сваком случају не би никако био гори од овог нашег који силно хвалимо само зато што живимо у њему, бољи аргумент немамо. Не, оне не могу из корена мењати свет и не могу спречити погибије својих синова. Али њихова тиха патња може утицати да будемо бољи, самосвеснији, разумнији, да одбијемо разлоге оних који проповедају мржњу и хоће рат, да их уклонимо са места које заузимају, а махом се успевају докопати власти кад не треба.

Када би свако од нас живео други пут, кажете у роману, исправио би много старих грешака и починио много нових. У прављењу грешака не помаже, дакле, ни бесмртност?

Једну ствар научимо у животу: да нисмо ништа значајно и велико научили, осим мало скромности и понешто радости, а и то само они међу нама који имају среће и памети. Грешимо јер смо живи, јер се све у нашим егзистенцијама догађа први пут, јер се све оно што се понавља сваком од нас догађа као непознато, ново, изненадно. Зато је Марија само наизглед песимистична кад то каже својој сапатници Марти као утеху, унапред је упозорава да не пати превише због онога што је било, нешто наизглед слично и сасвим другачије догађаће се убудуће, данас нама, сутра неким другим људима које не можемо ничему научити, ни сами нисмо ништа битно преузели од оних који беху пре нас, свако мора проживети посебно и само своје искуство. У тим грешкама, у тим корацима у страну, у неразумљивим чиновима, у несхватљивим поступцима можда се налази она слобода воље коју помињу неке религије, оно драгоцено појединачно што нас разликује од ближњих и од масе, оно људско које тражи неку везу са божанским.

У реченици: „Говорити, то је као пуштати мале птице из кавеза да на слободи певају колико су у притвору ћутале”, сажета је суштина писања?

Речи су свакако слободније од нас, нарочито речи инспирисаних и просветљених, речи песничке и уметничке које су се ослободиле Земљине теже и лете небу под облаке, луцидне попут речи анђела или демона. Целог свесног живота истражујем језик и непрекидно се и сваки пут изнова дивим језику, његовој сложености и моћи, његовим способностима које надилазе личност онога који се њиме служи. Помоћу језика схватамо свет. Границе језика су границе света. Али верујем, мислим, спреман сам то доказивати: језик, било који језик, безграничан је колико и наша васиона.

У књизи „Дневник самоће” говорили сте негативно о многим српским писцима. Реакције, практично, није било. Како то објашњавате?

Нисам говорио негативно већ оно што сам видео, чуо и разумео и што бих у неком отворенијем и радозналијем друштву могао и доказати. Правио сам портрете који веома личе на моделе, описују их њиховим сопственим речима и чиновима. Човек није само оно што крије о себи, као што вели Малро, већ и оно што чини, говори, пише и показује. На основу видљивог да се дедуковати и оно што се крије, помоћу њега се може продрети испод маске, испод образине које толике наше величине носе у јавности, показати да неки међу њима нису оно за шта се представљају, наводили су друге на зло, а сада траже да буду поштовани због тога. Био сам према њима знатно објективнији него они према мени, нисам измишљао оно шти су урадили или написали, скрупулозно сам цитирао оно што су написали, наводио сам изворе из којих се све то може проверити.

Зашто не реагују ти које сам поменуо ни њихови заштитници, зашто не прихватају отворен дијалог пред очима јавности и пред неутралним судијама из нових генерација? Можда зато што би радо прећутали и заборавили, црним веловима прекрили оно о чему би свакако морали проговорити кад би прихватили разговор са обесправљенима попут мене, што немају других средстава осим лажи и видљивог и невидљивог насиља под заштитом власти над онима који друкчије мисле. Не верујем да су се променили, сигуран сам да се нису покајали.

Зоран Радисављевић

————————————————

У Римској дворани Библиотеке града Београда

У Римској дворани Библиотеке града Београда, вечерас у 19 часова, нови роман Видосава Стевановића „О местима тужним и дубокој ноћи”, представиће Зоран Богнар и аутор. Одломке из романа читаће Марија Васиљевић, а у музичком делу програма учествоваће Саша Несторовић.
објављено: 08.12.2010.

(Извор: Политика)