Представа „Кукавичлук” је трећи део циклуса који се бави освртом на прошлост и стварност, који чине и представе „Турбофолк” Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца из Ријеке и „Проклет био издајица своје домовине” Словенског младинског гледалишча из Љубљане. Представу „Турбофолк” сместио је у хрватску стварност, док кроз представу„Проклет био издајица своје домовине” проговара о распаду Југославије из словеначке визуре.
Зашто је своју трећу представу у поменутом циклусу насловио са „Кукавичлук”, редитељ овако објашњава: „Страх је био присутан у свим заједницама бивше Југославије. Сви се превише бојимо. Свуда је изостала грађанска храброст и грађански револт против онога што се дешава”.
Питали смо редитеља шта га је подстакло да ради ову представу и то баш у Суботици и у кога је и зашто овога пута усмерио своје сценске стреле…
– У свом раду настојим да илузије, позоришне или било какве друге, има што мање. Зато представа и почиње Милошевићевим говором на Газиместану јер он, поновљен из данашње перспективе, разбија пуно илузија, како оних политичких, тако и оних које је ово друштво имало само о себи и свом политичком вођству. Једна реченица из тог говора је посебно илустративна у том смислу, а гласи: „Данас је тешко рећи да ли је косовска битка пораз или победа српског народа”. Заправо „Кукавичлук” говори о друштвеној одговорности.
Он нас доводи до закључка да је већина људи, која је десет и више година подржавала Милошевићев режим, још увек активно бирачко тело у овој земљи. А ту се онда негде поставља и питање одговорности бирачког тела за оно што су његови заступници радили – каже Фрљић и додаје:
– Кроз ове три представе развијао сам одређени сценски језик, али и однос према друштвеној стварности средина у којима сам радио. „Турбофолк” је сецирао истоимени друштвени феномен, показао да је он пуно више од музике. „Проклет био издајица своје домовине” је сценска хроника распада не једне државне заједнице, него идеје коју је Југославија представљала. Све три представе су рађене без унапред задатог текстуалног предлошка и све три су тражиле од извођача другачију врсту ангажмана.
Оливер Фрљић је недавно, да подсетимо, за Ведекиндово „Буђење прољећа”, у продукцији Загребачког казалишта младих, освојио награду за најбољу представу на 15. Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу. „Буђење прољећа” у Фрљићевој поставци прича о педофилији и клерофашизму из свештеничке одоре, о стегама и догмама које гуше младе. Овом представом провокативни редитељ је, по оцени критике, „отворено бацио рукавице у лице католичкој цркви”?
–„Буђење прољећа” се бави улогом и моћи католичке цркве у хрватском друштву. Њен утицај је огроман и заправо ниједна политичка опција се не усуђује да уђе са њом у отворену конфронтацију. А црква је присутна на свим разинама, од утицаја на одлуке државне политике до формирања сексуалног идентитета деце и младих.
Фрљић је овом приликом коментарисао и актуелну хрватску културну сцену:
–За разлику од деведесетих, када је позориште затварало очи пред друштвеном стварношћу у којој смо живели, сада, првенствено млади аутори и ауторке, почињу да говоре и о проблемима које вучемо као наслеђе из тог периода, али и о проблемима које Хрватска има данас као типична земља у транзицији. Ту је криминално спроведена приватизација кроз коју се створила данашња друштвена елита, 300.000 незапослених, стално смањивање радничких права, укидање бесплатног школовања и здравствене заштите…
Будући да у последње време све чешће гостује код нас, питали смо редитеља и колико је хрватска културна сцена слична, односно различита у односу на српску?
– Немам целовиту слику онога што се тренутно догађа у позоришту у Србији. Али проблеми које сам побројао су и те како присутни и овде. Српско друштво је још додатно трауматизовано губитком дела државне територије. Мислим да су то ствари које занимају и публику и ауторе. Оне отварају и могућност иновације у позоришном језику, јер на сцену пуштају саму непрерађену друштвену стварност. Та друштвена стварност у оквирима позорнице тражи један другачији израз.
(Политика)
