U ovoj studiji koja je drugi deo trilogije o savremenom srpskom pesništvu, Jerkov, inače profesor univerziteta, književni kritičar i esejista, bavi se stvaralaštvom sedmorice pesnika: Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Ivana B. Lalića, Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Brane Petrovića i Milovana Danojlića.
U ovoj studiji koja je drugi deo trilogije o savremenom srpskom pesništvu, Jerkov, inače profesor univerziteta, književni kritičar i esejista, bavi se stvaralaštvom sedmorice pesnika: Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Ivana B. Lalića, Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Brane Petrovića i Milovana Danojlića.
U nagrađenoj knjizi pesnici čija dela tumačite su izrazite i prepoznatljive stvaralačke ličnosti. Da li je to bio razlog što ste pod kritičarsku lupu stavili njihova dela?
– Nema sumnje da su pesnici poput Pavlovića i Raičkovića, Lalića i Simovića, i drugi o kojima je ovde reč, obeležili savremeno srpsko pesništvo. Ali to su učinili i Vasko Popa i Branko Miljković, možda i Raša Livada i više pesnikinja o kojima u “Samo/osporavanju” nije bilo reči, ali će biti u trećem tomu “Smisla (srpskog) stiha”. U prvom tomu, “De/konstitucija”, reč je o Lazi Kostiću i njegovim tumačima, o nasleđu Vojislava Ilića i njegovim tumačima i Miloradu Paviću, te o počecima moderne poezije, a onda o Dučiću i Disu, o Crnjanskom i Nastasijeviću. Sve su to izrazite pesničke ličnosti, ali to su i Rastko Petrović i Milan Ćurčin, o kojima će takođe biti reči u trećem tomu.
Nije, dakle, reč o pukom odabiru stvaralačkih ličnosti?
– Ne radi se o previše ličnom ukusu već o jednoj književnoistorijskoj slici koju gradim poput mozaika. Sa jedne strane su moja čitalačka opredeljenja i poetička uverenja, i ona razume se ostavljaju traga u tumačenju, ali mnogo važnije od toga je pomno proučavanje istorije književnosti. Ja sam želeo da pronađem novu sliku, ali ne po svaku cenu, već samo tamo gde se ona sama pojavljivala kao nova vrednost.
Zalažete se za novo, provokativno tumačenje savremenog srpskog pesništva?
– … Ali, čiji cilj nije da poremeti sve odnose, već da otkrije skrivene vrednosti, a to onda podrazumeva nove teorijske iskorake. I ja sam ih dosta smelo učinio, pa šta bude. Ne verujem ni u herostratsku pomamu da se sve ruši, niti u manjinske interese koji uskogrudo, politički diktiraju šta i kako da čitamo. Moje knjige su napisane polemički, sa respektom i voljom za dijalog, to nisu knjige svađe i besa već jedne makar i uzaludne ljubavi, a tamo gde su gorke, to je od stišane žalosti što nismo bolji no što jesmo. Uz to, postoji u ovim knjigama i jedan tajna koju neću otkriti.
NAJBOLJEG JE UVEK MALO
U NAŠOJ savremenoj književnoj produkciji, poezija je, po mnogima, bolji deo književnosti, ali je ipak, kada je o čitanosti reč, izgubila bitku sa prozom…
– Ako tu uopšte ima neke bitke. Poezija je trenutak lične sreće, to i nije za svakoga. U celom svetu i u svim vremenima ono što je bolje i vrednije otvaralo se za manji broj duša. Manje je, ako smem to ovako da kažem, strasnih zagrljaja nego lepih žena, svega što je najbolje ima malo. Napokon, Encesberger upozoren da “samo” oko trideset hiljada ljudi čita poeziju u celoj Evropi, čudi se zar je ikada bilo više pravih čitalaca? Poezija je vrhunac književnosti kao simboličke i jezičke moći. Ja sam se, doduše, ranije mnogo više bavio prozom, ali to je sticaj okolnosti i plod književnog života. A kada izađu i moje knjige o Pekiću, Crnjanskom, Kišu, Paviću… opet će se uspostaviti ravnoteža.
Srpska književnost je bolja od nas i mi je kao društvo zapravo ne zaslužujemo. Ni u čemu drugom, osim u volji za smrt, nismo bili tako dobri kao u književnosti. Da smo imali takva dostignuća u drugim oblastima života i stvaralaštva, savremeni svet bi u nas gledao kao u čudo. I ovako, doduše, gleda nas u čudu, često i s nepravom, ali to je sasvim drugačije čuđenje.
Poslednjih godina srpska proza ne daje izrazite vrhunce. Ili su, možda, očekivanja nerealna?
– Pogledajte ovakav niz dela: “Dan šesti”, “Druga knjiga Seoba” i “Kod Hiperborejaca”, “Roman o Londonu”, “Tišine”, “Derviš i smrt” i “Tvrđava”, “Mansarda”, “Bašta, pepeo” i “Peščanik”, “Vreme čuda” i “Hodočašće Arsenija Njegovana”, “Kad su cvetale tikve” – da pomenem samo neka remek-dela koja su jedno za drugim obeležila šezdesete godine i početak sedamdesetih. U poslednje vreme kao da su pisci posustali u želji da pišu knjige za sva vremena i previše potonuli u ovo naše bedno doba. Ipak, ima remek-dela, a pre svega su to knjige Gorana Petrovića. Nisu sve jednako vredne, ali neke jesu remek-dela.
Mnogi primećuju da književna kritika već dugo nije ono što je bila, kažu da nedostaju kritičarski autoriteti?
– Nema danas kritike, nema se gde pisati. Ipak, u vašem listu kritika je doživela svetao trenutak u rubrici koju odnedavno ima Slobodan Vladušić. U poslednje vreme se u Novom Sadu piše dobra kritika, ima nekolko mlađih kritičkih glasova. Predrag Petrović je pisao odličnu, vrlo odmerenu i promišljenu kritiku. Nažalost, vrlo je malo mesta za kritiku. Danas mesta ima skoro samo za lopove u vlasti i privredi, svi mi smo njima suvišni.
Danas je knjiga prepuštena (ne)milosti tržišta, što za posledicu ima hiperprodukciju bestselera, među kojima se vrhunska dela naprosto gube…
– Nisu problem bestseleri kao takvi, problem je kada počne obmanjivanje, laganje da je to književnost. A nije, to je samo komercijalna literatura, primenjeno pisanje. Uz to, bestseleri se veoma često grade u medijima politikom trača i obmane, a naročito favorizovanjem skandala i prostakluka. Odmah zatim dolaze korumpirani ili naprosto nesposobni likovi koji su uvereni, za male pare i zbog slabe misli, kako su i to nekakve vrednosti. To bestselersko polusmeće međutim nisu vrednosti, to su publicitet i zarada.
Paradoks naše književne scene je inflacija knjiga domaćih autora. Sistem “plati pa piši” postao je, nažalost, uhodani mehanizam…
– Svako može da piše, i svako može i da objavi svoju knjigu, da u tome pronađe svoju malu radost. Ipak, lako bi se svemu tome stalo na put da ih s druge strane čeka ozbiljna kritika. Jedno je da kao dobroćudni recenzent, upozoravajući pisca kakvo je njegovo delo, ipak mislite da se i to može, tj. sme, objaviti. Drugo je kada se od te poluamaterske samoobmane stvara privid pisanja i književnosti.
Kakva su vaša dosadašnja iskustva kao književnog kritičara?
– Trebeći iz književne slamarice srpske kulture kojekakve lažne parice i fališne banke, stekao sam dosta “prijatelja” i izgubio neke stare književne drugove. Već decenijama se trudim da u granicama svojih moći uočim i istaknem književne vrednosti i najbolja književna dela. Taj zadatak sada je na istaknutim mladim kolegama, na katedrama i izvan njih, a ja bih da zaokružim jednu epohu proučavanja književnosti koja se možda bliži svome kraju. To međutim nije konačan kraj svega, naprotiv, takvih je perioda i preokreta bilo i ranije.
(Novosti.rs)
