U romanu „Pijanistkinja“ opisujete junakinju kao „bezobličnu lešinu“, „razdrljani džak“, „bolesno skvrčenu, za ideale vezanu vic-figuru, zaglupljenu i zanesenu, koja samo duhom živi“. Da li ste to Vi?

Da, to sam ja, opsednuta mržnjom prema sebi samoj, mržnjom koja je kod mene veoma izražena.

Užasna slika koju ste izmislili da biste opisali tu mržnju je samopovređivanje.

To nisam izmislila.

Žena u knjizi seče nožem svoju vaginu.

To sam ja stvarno uradila.

Kako je moguće, pored takve mržnje prema sebi samom, postati tako kreativan?

Mogu samo na osnovu negativnih emocija da budem kreativna. Knjiga „Pijanistkinja“ je uperena ne samo protiv mene,nego i protiv moje majke iako ona za mene nikada nije predstavljala majčinsku instancu. Moja majka je simbol za muško sprovođenje reda, ambiciju, karijerizam, novac. Menadžerka, zauzeta brigom o kapitalu. Otac mi je umro 1972. u ludnici. Dakle, mene je sigurno uništila majka.

Šta to znači?

Tako sam odgajana, da ne mogu ničemu da se radujem. Trebalo je da postanem umetnica. Ali ni umetnost nije smela da mi pričinjava radost.

Čitao sam da Vi prezirete čak i sopstvene knjige.

Da, to je, sasvim sigurno, bolesno.

Gde živi Vaša majka?

Ovde, u ovoj kući, iznad mene. Bog je gore. Tako i dolikuje.

Zašto niste otišli?

Očigledno nisam bila sposobna da odem. Dugo nisam samoj sebi priznavala da mrzim svoju majku. Neki novinari su me pitali: Zašto ne ubijete svoju majku; ona je zločinac?!

Nije potrebno to da uradite, ali možete da pokušate to da opišete.

Nisam u stanju to da uradim dok ona živi. Ubistvo majke je u matrijarhatu najjači tabu. Ja imam jedan ekstremno poremećen odnos prema smrti. S jedne strane to je oslobađajuća misao, a s druge strane užasna pomisao da ostanem bez instance tj. motora koji me drži u pogonu, daje mi energiju. Zavidim drugim ljudima na njihovoj normalnosti. Stoga nenormalno rado gledam filmove Doris Dej koja uvek ima nekoliko dece, muža i jedan sređen, građanski život.

I Vi imate muža.

Da, ali to nije normalan brak. Ja živim u Beču, a moj muž u Minhenu. Posećujem ga jednom mesečno. On je, kao i ja, ekstremni individualista, skoro autističan. Pored toga, mi nemamo decu. To sam uvek izbegavala. Nisam želela da jedno nevino biće ispašta zbog mojih neuroza.

Vi ste feministkinja. Osim Vaše majke, sve zlo ovog sveta pripisujete muškarcima.

Ne uvek, ali to je pravilo. Poričete li da je do danas najvećim delom moć u rukama muškaraca?

Ne, ali da li bi se žene kada bi imale moć drugačije ponašale?

Ima primera. Čak ni jednu Margaret Tačer ne možete porediti s Hitlerom. Jedan ženski Hitler se do danas nije pojavio. Naravno, žene su odnegovale Hitlere i Ajhmane. Meni je poznata demonska moć majke. Ali one nisu stvorile taj sistem. Žene pre uništavaju iz pozadine, iz senke, bez upotrebe direktnog, urlajućeg nasilja. Poznajem žene koje su razvile tihu ali zastrašujuću agresivnost zbog svesti o sopstvenoj nemoći. Mislim da bi one bile u stanju da u supermarketima krišom truju limunade u flašama ili na neki drugi način ubijaju ljude, ostajući neotkrivene.

Da li biste Vi bili sposobni za to?

Jednom sam rekla da bih možda postala ubica iz zabave da nisam svoju agresivnost kanalisala pisanjem. Ali to je,naravno,glupost. Kao dete sam imala sadističke fantazije u vezi sa malimživotinjamau kojima sam zamišljala da ih mučim vezujući ili otkidajući im udove, polako i satima. Ali to je bilo potpuno apstraktno. Životinje sam uvek volela. Najmanja bubamara mi je apsolutno sveta.

Da li se osećate krivom?

Ne postavljam se sigurno kao neko bez krivice. Moja najveća krivica je što nisam učestvovala u životu. Živim iz druge ruke. Ja sam uvek samo posmatrač.

Dobro, ali time štetite samo sebi samoj.

Osećam se krivom i prema sopstvenom ocu.

Zašto?

On je pod dejstvom bolesti od jednog neverovatno pametnog čoveka postao potpuni idiot. Ćerka to ne može da oprosti ocu. Ja sam se ustremila na njega, i iako je bio potpuno nemoćan, napadala sam ga fizički. To je sigurno ubrzalo i njegovu smrt. Ta krivica već dvadeset godina određuje moj život.

Umesto toga, napisali ste knjigu o prilično egzotičnim seksualnim činovima jednog propalog braka u kome muškarac sa ženom, najčešće nagnutom preko kade, ima analne odnose, tuče je i mokri po njoj.

Mislite da je to egzotično? To imate u svakom porno filmu treće klase.

Novinarki Sigrid Lefler ste rekli da žalite što niste lezbijka.

Da, to doživljavam kao prijatno. Rado bih u seksualnosti tražila poznato i blisko, a ne uvek suprotnost.

Jedna fotografkinja „Šterna“ Vas je fotografisala vezanu za krevet.

Strašno! Kad mi jedna žena nešto kaže,ja to uradim. Muškarcu bih se suprotstavila.

Poznato je da se rado krećete među prostitutkama.

Ne, dakle, to je stvarno preterivanje. Povremeno idem u kafiće u kojima se one okupljaju jer me umiruje da potpuno sama uplovim u jedan potpuno drugi svet. Ali i tamo ostajem samo posmatrač. Druge žene koje poznajem tamo idu da bi našle muškarce koji će ih tući. Ja to ne radim jer, u osnovi, živim asketski.

Zapravo, nigde zaista ne pripadam.

Onda je umetnost pravo mesto za Vas.

To mi ne pomaže mnogo. Uvek iznova doživljavam da jedna uspešna umetnica za muškarce postaje monstrum. Umetnost mi oduzima čulnost. Postajem neutrum, srednji rod. Stoga tražim mesta na kojima me niko ne poznaje. Tamo ljudi gledaju noge, grudi koje nemam. Tamo bivam brutalno procenjena na osnovu telesne tržišne vrednosti.

Jedan muškarac, čak i kad jadno izgleda, može da osvaja žene jer je napisao nekoliko knjiga i poznati je intelektualac. Za jednu ženu to ne važi. To je nepravedno. Bolesni, impotentni muškarci sedamdeset-osamdeset godina stari, dobijaju mlade žene ako mogu da zamene potenciju ekonomskom ili intelektualnom moći. To je uspelo Pikasu, Artmanu…

I žene povremeno imaju mlađe partnere. Recimo, Džoan Kolins, Liz Tejlor…

Da, ali one su, molim lepo, uradile lifting. To ću i ja uraditi kada primetim da je proces raspada započeo.

Kako reagujete kad Vam muškarac kaže da ste vredni ljubavi?

Radujem se, naravno. Ali u osnovi znam da to nije tačno.

Možete li objasniti zašto ste postali komunistkinja?

Verujem da je čovek loš. To je moje jevanđelje. I smatram da čovek mora da bude zauzdan jer će se inače ponašati kao poslednji pacov. Ne verujem u dobrotu ljudi.

Verujete li da je moguć pravedan svet?

Zapravo ne. Ipak ne odustajem od borbe.

Zar to ne činite već i time što pišete knjige?

Da, ali to mi očigledno nije dovoljno. Pisanjem sebi dodeljujem pravo vladajućeg koje, primera radi, radnik na pokretnoj traci nema. Moj politički rad je jedna vrsta vežbe u pokajanju. To možda ima veze s mojim katoličkim detinjstvom. Ja sam iz katolicizma prešla u komunizam. U meni je snažna potreba za samokažnjavanjem. Da bih se odbranila od opasnosti da se uzdignem iznad drugih, solidarišem se upravo sa onima s kojima zapravo ne želim ništa da imam. Mali ljudi nisu moji prijatelji; oni sigurno nisu ni moji čitaoci. Ipak,ne odustajem od toga da ih načinim predmetom moje literature.

(Политика)