Za ovdašnju javnost još zanimljivijim čini ga činjenica da je bio (i ostao) prijatelj Srbije i onda kada je to bilo neočekivano – mračnih devedesetih, pokušavajući da u svojoj zemlji kaže da sve nije i ne može biti tako crno samo na jednoj strani. Osim njegovih romana, koji su na srpski prevedeni u velikom broju, to je verovatno bio jedan od razloga što je ovde bio popularan i rado viđen gost. Sa 18 godina Beson je objavio svoj prvi roman, a sa manje od 30 dobio Veliku nagradu Francuske upravo za roman „Dara“. Bavio se i književnom kritikom u različitim francuskim listovima i magazinima i pisao za novine. Tokom boravka u Beogradu obišao je i redakciju Danasa, poklonivši svoju najnoviju knjigu glavnom i odgovornom uredniku Zoranu Panoviću. Tu priliku iskoristili smo za razgovor sa njim.

Svojevremeno ste izjavili da su vaša realnost knjige i filmovi.

– Mislim da je tako s mnogima jer ljudi misle da su knjige i filmovi njihova stvarnost. Snovi, sećanja i mašta su živi i samo mali broj ljudi živi u stvarnosti. Mnogo je stvari koje zamišljamo ili zamišljamo da ih radimo na određeni način, tako da ljudi u stvari, žive u fikciji, a malo njih u stvarnosti. To sam hteo da kažem. Ne znam šta je realnost jer nikoga nema u njoj. Svi su u svojim snovima – o ljubavi, bogatstvu, revoluciji, i zamišljaju se u drugim životima, sa drugim ženama i decom, drugom sudbinom i gledajući filmove i čitajući knjige oni sebe vide u njima, tako da ostaje pitanje gde je stvarnost, kao i uverenje da ona i nije važna. Možda je fikcija važnija jer više ljudi živi u njoj nego u stvarnosti.

Zbog čega ste odlučili da prestanete da stvarate tu fikcionalnu stvarnost?

– Možda sam najzad poželeo da upoznam stvarnost i da saznam šta je ona, jer oduvek pišem i čitam fikciju. Možda je čitav moj život bio fikcija i ako prestanem da pišem imam šansu da postanem stvaran.

Da li je to nešto kao kad Roulingstonsi kažu za neku njihovu turneju da je poslednja, a onda vidimo da nije tako?

– Da, ali Bitlsi više nisu išli na turneje i ne znam da li sam ja Bitls ili Roulingstoun. To su dve opcija i obe su dobre – pisati ponovo ili nikad više. Ne postoji obaveza da pišete čitavog svog života. Svi imaju pravo da prestanu sa onim što rade ako žele. Razgovarao sam ovih dana sa Dragoslavom Mihailovićem koji mi je rekao – svi pisci koji su prestali da pišu su umrli, a ja mu nisam rekao da su neki pisci ubrzo nakon što su se sa mnom videli, umrli – Pavić ili Tišma, na primer.

Ali zar pisci u svojim pedesetim zapravo nisu još mladi?

– Ne govorim o godinama, već o vremenu. Počeo sam da pišem sa 11 godina, znači, tome ima već 40 i mislim da je dosta.

Međutim, nastavićete da se bavite novinarstvom.

– Novinarstvo, po mom mišljenu, nije pisanje, to je posmatranje, opažanje, opisivanje, kao da razgovarate s nekim i pričate mu priču. Pisanje knjige nije pisanje, to je odlazak na neko drugo mesto, koje je mračno i ne znate gde su vrata i prozori, a tom vrstom aktivnosti više ne želim da se bavim. Ali, naravno, pišem – pisma, sms-ove, imejlove, članke, to je kao da razgovarate. To je druga vrsta razgovaranja a pisanje knjiga za mene nije to.

Rekli ste svojevremeno i nešto o važnosti novinarstva, o tome da bez njega ne bi ni postojala ljudska civilizacija.

– Da, ne postoji civilizacija bez novinarstva, to je nemoguće. Ono je kritika, istraživanje, otkrivanje sveta. Možda ćemo ostati bez novinarstva, ali to će biti opasno jer moramo se boriti svakog dana. Sloboda je borba, svakodnevna. Ne postoji takva stvar kao sloboda zauvek. Zato se za nju mora boriti. A novinarstvo učestvuje u toj borbi. Sa novim medijima, internetom, imamo mnogo mogućnosti da se izrazimo i kažemo ljudima šta smo videli, čuli i to je sve zbog toga što znamo kako da pišemo, privučemo pažnju čitalaca, i moramo im pomoći da otkriju stvarnost. Biznismeni žele samo naš rad, a ne i da otkrivamo stvari. Zato je veoma važno ostati slobodan od svega.

Kako se dogodilo da ste „odabrali“ Srbiju?

– Devedesete sam ovde bio prvi put na Međunarodnom susretu pisaca i neprestano se sa svojom verenicom šetao tada ulicom Maršala Tita, uopšte ne odlazeći na sve one obavezne programe. Štaviše, Moma Dimić, koji je bio organizator Susreta, sreo bi nas na ulici, mahnuo nam, ali nas nikada nije pitao zašto ne prisustvujemo programima. Pomislio sam da je ovo mesto na kome se može živeti, jer ljudi razumeju život. A posle toga u pitanju je bio čitav niz sticaja okolnosti. A onda sam i upoznao neke ljude odavde, čitao knjige, novine, razumeo pomalo srpski i kad je čitava kampanja protiv Srbije počela i u mojoj zemlji, bilo je to previše. Nisam se, u stvari, borio za Srbiju, samo sam pokušavao da kažem ljudima da pokušaju da na stvari gledaju i drugačije i to je bio skandal! I, uprkos samom sebi, ja sam postao deo kampanje za Srbiju.

I pored vašeg hrvatskog porekla…

– Ja ne verujem u korene. Imamo glavu i možemo da je koristimo. Moja majka je Hrvatica, pa šta. Ja je nisam birao, nije ni ona birala mene, već me stvorila. Nisam birao da budem pola Rus, pola Hrvat, ali sada biram sa kim sam, ko mi se više dopata, protiv koga se borim.

Kako vam danas izgleda situacija u vezi sa Srbijom?

– To je slično kao sa Libanom ili Afrikom. Ljudima je već dosadilo pitanje Balkana i njegovih problema. I vama ovde verovatno jeste. Imali smo balkanski problem deset godina, pa libanski deset godina pre toga, afrički takođe, a nakon deset godina od tih zbivanja, ljudi jednostavno više ne reaguju. Nisu više zainteresovani. Istorija nema osećaj za nijanse, već dugo je Srbija po mišljenju ljudi crna, ali to će se jednog dana promeniti pretpostavljam.

Zašto ste odbrali baš ova tri romana kao najbolje?

– Ne znam da li je to najbolje od onoga što sam napisao. Ne znam čak ni da li sam napisao nešto dobro. To su tri romana koja su veoma važna za mene – moj prvi porodični, istorijski roman, koji je imao veliku uspeh u Francuskoj, drugi – autobiografija o problemima mladosti, mladog stvaraoca, ali i sentimentalnim i intelektualnim problemima. A treći je moja strast za antičkom Grčkom, u kojoj je postojao drugačiji način mišljenja, ponašanja, voljenja, koji mi je možda i draži od današnjeg, modernog.

Autor: Ivana Matijević
(Izvor: Danas.rs)