Kada se pogleda njegova najnovija knjiga „Otac” (izdavač „Rende”), stvari postaju jasnije: Reč je o oštroj i beskompromisnoj analizi ustaškog nasleđa na koju ga je pokrenula vest o smrti oca. Sam Jergović kaže da je ova knjiga lišena literarnih pretenzija, koja, uz minimalnu stilizaciju, donosi jednu ličnu priču. Ono što je hrvatske nacionaliste toliko naljutilo jeste osnovna teza „Oca”: Odgovornost za genocid počinjen u NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima deo je društvene, kolektivne odgovornosti Hrvatske.

Kako tumačite činjenicu da teme iz Drugog svetskog rata, makar ispričane iz krajnje intimnog porodičnog ugla (kao u slučaju „Oca”), i dalje izazivaju toliko kontroverzi?

– Moram priznati da je i mene iznenadilo kada su u „Večernjem listu” i „Nacionalnu” izašle potjernice za mnom, a u povodu jedne tako lične i intimne knjige, koja se ne bi trebala ticati tuđih nacionalnih sentimenata. U „Večernjaku” su čak napisali kako tom knjigom pucam iz Beograda po Zagrebu. A znate, pucanje iz Beograda ovdje nije samo papirna metafora nego i nešto puno više od toga. Ali nije tu pitanje nikakvih kontroverzi. Radilo se o prostoj činjenici da je, nažalost prevlađujućem, dijelu hrvatskoga političkog mejnstrima neprihvatljivo, recimo, što smatram da bi građani Hrvatske, ili Hrvati, prema nacionalnosti trebali osjećati odgovornost, kolektivnu odgovornost za ustaške zločine. Što se mene tiče, ljudi, društva i narodi trebaju biti kolektivno odgovorni za ono što se činilo u njihovo ime. Ako to nisu, tada su kolektivno neodgovorni.

Profesor Enver Kazaz je rekao da očekuje da će najbolju knjigu o Srebrenici napisati Srbin. Da li delite njegovo mišljenje?

– Da, tako bi to moralo biti. I ja se nadam da će biti. Zločin u Srebrenici danas je dio srpske nacionalne frustracije, pa bi se moglo reći da se Srebrenica zapravo najviše tiče Srba i da je baš Srbi moraju raspraviti između sebe. To je način da se pomire sa žrtvama, ali i više od toga – sa samima sobom. To je ta famozna kolektivna odgovornost, koja je neprolazna i koja nikada ne zastarijeva. Po njoj smo svi mi i ljudi i pripadnici određenih društvenih zajednica.

Kako vam izgleda Hrvatska posle Sanadera?

– Izgleda zloslutno. S jedne strane, navodno, provodi se borba protiv korupcije, ali istovremeno premijerka stanuje u stanu iz kojega su prethodno pod prijetnjom smrti deložirana braća Drobac, Srbi, djeca pokojnog oficira JNA. S jedne strane, predsjednik Josipović se miri i voli s predsednikom Tadićem, ali istovremeno Jadranka Kosor javno rehabilitira Franju Tuđmana i njegovo političko i civilizacijsko nasljeđe. S jedne strane se dovršavaju pregovori o ulasku u Europsku uniju, a ministar policije Tomislav Karamarko zabranjuje novinske tekstove i privatno tužaka novinare. S jedne strane, na državnoj televiziji normalno igraju srpski filmovi, ali istovremeno ministar obrazovanja Radovan Fuhs drži ustaškoga doglavnika Milu Budaka u obaveznoj školskoj lektiri za srednje škole. Rekao bih da se Hrvatska istovremeno europeizira i nacificira.

Za Beograd ste rekli da je nešto poput Njujorka Balkana. Evo jedne pomalo bizarne vesti: Gradske vlasti u Beogradu nameravaju da zabrane lokalima da rade posle ponoći, a čak ni kiosci brze hrane neće smeti da rade noću. Može li se jedan grad provincijalizovati takvim i sličnim merama?

– Kao da su beogradske gradske vlasti odlučile da od Beograda načine Zagreb. U Zagrebu zaista gotovo ništa ne radi poslije ponoći, što ni za koga nije dobro i što u čovjeku, kada nakon ponoći prošeta gradom, stvara utisak da se zatekao na ulici u vrijeme policijskog sata. Godinama će Zagrebu trebati da izađe iz tog mrtvila. Ne razumijem zašto bi u Beogradu ponavljali istu grešku.

Šta najviše čitate, slušate i gledate u poslednje vreme? Neki novi balkanski pisac, bend, reditelj…?

– Što se tiče bendova, neki dan sam u Beogradu bio na novogodišnjem koncertu Beogradske filharmonije. A što se tiče knjiga i filmova, čitam ih i gledam ne vodeći previše računa o tome šta je od svega toga novo, a šta staro. Vodite računa da ja ipak živim u Zagrebu, gradu u kojem više ne postoje dnevne novine s rubrikom kulture, pa si svakodnevno pomalo stvaram i privid kulturnoga života. I kako oko mene nema književnih novina i časopisa, na vlastitom sam sajtu (www.jergovic.com) za sebe, rodbinu i prijatelje pokrenuo mali književni časopis, nazvao ga „Ajfelov most“, i sad uživam u svojoj iluziji.

Kec iz Miljenka Jergovića
U Beogradu vam je nedavno uručena nagrada „Kočićeva knjiga”. Na uručenju ste rekli da je Kočić je jedan od retkih pisaca iz eks-Ju lektire koji se čitao bez prisile… Možete li sebe da zamislite kao pisca obavezne školske lektire?

– Da, iz prostog razloga što moja „Mama Leone” već jest u školskoj lektiri u Bosni i Hercegovini. Ali ne bih baš rekao da me to ispunjava nekim naročitim zadovoljstvom. Recimo, ne bih volio saznati kako je neki klinac dobio jedinicu iz mene.

M. Vukelić (Izvor: Blic.rs)