„VAR“ se u ovom trenutku prevodi na nemački i grčki, a pregovara se i oko prevođenja na francuski, ruski i poljski. Priznajem da me posebno zanimaju prevodi na „inspirativno-respiratoran“ jezik šarmantne Angele Merkel i na maternji Tijerija Anrija i Karembea… Još i to da vidim i čujem, i odmah mogu u klasike!

U romanu “Var” pripovijedate o ratu na Kosovu u kojem ste i sami učestvovali. Nesumnjivo je da vas je iskustvo rata promijenilo, kao što mijenja svakoga ko ga preživi. Ali, koliko je rat učestvovao u izgradnji vaše poetike? Koliko vas je odredio kao književnika?

Svakako da lična empirija utiče na poetiku; tu dilema ne postoji. Pitanje je samo njenog kvaliteta; i, verovatno, talenta da se proživljeno pretvori u literaturu a da to ne bude „književnost za trafike i kontejnere“. Imao sam tu nesreću – ili sreću, zavisno od ugla posmatranja – da na moj stil pisanja svoj pečat utisnu i zatvorsko i ratno iskustvo. Takve situacije vas teraju da se odredite po pitanju „čovečnosti“; sve ostalo su samo poetske „izvedenice“, uključujući i onu književnu. Dakle, pravo pitanje jeste koliko lična „poetika“ – taj dobrano prostituisan termin, zahvaljujući udruženim naporima „kritike“ i tržišta – učestvuje u stvaranju ratnog romana. Baš kao i dilema koliko rat učestvuje u stvaranju književne poetike… Za sada, bez dobrog odgovora…

“Var” ste pisali punih deset godina. Da li je teže preživljavati rat nego ratovati?

Sam rat je vrlo prosta fabula! Ljudi ne bi ni pucali jedni na druge da prethodno nije izvršena potpuna simplifikacija smisla i kompletna destrukcija logike: na jednoj strani su „good guys“ – a to smo uvek „mi“, šta god to značilo, jer se ionako sigurno ne poznajemo svi međusobno – koji pucaju na „bad guys“, koje poznajemo još manje i koji takođe ne poznaju jedni druge; pogađate, loši momci su uvek „oni“. E, tako neće moći: ne pristajem na psihologiju čopora i porive krda! Makar me njihovo žitko blato „mamilo“ svojim smradom kolektivne topline… Kome je do grupnjačkog lizanja jaja u slobodno vreme i do džukačkog češanja od buva i drapanja od picajzli na javnim mestima – moraće to da radi bez mene.

Međutim, postratovsko preživljavanje pokazuje da svet nije ni crn – poput Đavola – a ni snežnobeo, već da je sastavljen od milijardu nijansi sive. To osetljivo nijansiranje, taj „fine tuning“ jeste ono u čemu umetnost – pisac, pre svega, kao njen egzekutor – može da vidi svoju šansu. Istina umire sa prvim pucnjem, Lepota se podaje prvom siledžiji, ali je priča ta koja ostaje posle svega. I koju, naravno – evo prostora za apsurd kao vrhovni princip „ratne“ književnosti – ne treba kvariti ni suvišnom istinom ni prekomernom lepotom. Ako smo već pristali da nas lažu svi oko nas, zašto taj divan porok ne bismo oprostili i književnosti?

Izjavili ste da čovjek koji nije bio u ratu ne može pisati o istom. Koliko onda čitaoci koji nisu iskusili rat mogu razumjeti ratnu književnost? Šta očekujete od čeških čitalaca?

Da. Izjavio sam takođe da pisati o ratu sa distance književnih svilengaća koji nisu omirisali barut jeste isto što i hvalisanje švalerskim uspesima samo zato što ste odgledali najviše pornića. I izjavio sam da – ukoliko to naivno pripovedanje pređe dobar ukus na ovim prostorima gde „pravo na nesreću“ polažu sve strane u ratu – takvo „baronisanje“ liči na hvalisanje pred sopstvenom ženom. Dovoljno je bilo jajarenja i lagarija; vreme je da o ratu progovore oni koji su ga na svojoj koži i osetili.

Za percepciju i razumevanje se ne sekiram uopšte. Izmišljene ratne priče – u većini slučajeva – samo vređaju inteligenciju čitaoca. Ukoliko postoje „naivci“ koji su spremni da veruju u podelu na „anđele“ i „demone“ – na zdravlje im bilo. Ali tamo gde je uverljivost najvažnija – u ozbiljnom književnom delu – treba pročitati i biografiju autora; nekada se iz njih sazna mnogo više nego što bi se očekivalo od uobičajeno šturih i neinventivnih tekstova na kraju knjige. Dosadašnje ratne romane uglavnom su pisali „mamini i tatini sinovi“ koji su balkansko bembanje zbog „prigovora savesti“ proveli van mesta dešavanja igrokaza sa pucanjem i pevanjem – poštujem, da se razumemo – a rat gledali samo na TV-u, i kojima je dosadilo da nagvaždaju o „suštini prolaznosti života“ na dvesta i kusur kucanih strana pa bi sada da malo pišu i o „popularnim“ temama. Okej, i to je legitimna naratorska pozicija, ukoliko su svesni svojih limita u percepciji; samo, neka ne uveravaju mene da je rat ma šta drugo osim blata, govana – uglavnom u ljudolikoj formi – krvi i smrti. Hvala Bogu – eto još jedne iznuđene krize mog agnosticizma – pa će uvek postojati dovoljno razumni čitaoci da u izmišljenom ratnom štivu pronađu po logiku „smrtonosne“ nesuvislosti i neuverljivosti. A u tom slučaju, jezik kojim se pripoveda istina sa „lica mesta“ (btw, najidiotskija sintagma u našem jeziku, posle „udarne rupe“) – makar on bio opor i surov – postaje manje bitan…

Dok je Jan Doležal prevodio “Var” na češki, vi ste pisali novi rukopis. Da li je riječ o četvrtom romanu ili … Možete li nam otkriti barem nekoliko pojedinosti?

Jan Doležal upravo prevodi moj prvi roman – „Krvoslednici“; opet ću iskoristiti priliku da mu izjavim „saučešće“, jer zaista niko nije baš toliko „grešan“ da mora da prevodi još jedan Stojanovićev roman… Dok se on izbori sa Čarlijem – mojim alter egom u sve tri knjige – moj će četvrti roman biti već gotov. Biće to prvi roman na srpskom – i uzajamno razumljivim jezicima, bar koliko ja znam – napisan u samo jednoj rečenici. Voleo bih, priznajem, da izazov pripovedanja u jednom dahu bude zanimljiv čitaocu makar onoliko koliko je meni bilo interesantno pisanje u tom narativnom registru. Ko preživi, pričaće…

U međuvremenu, čekam da iz štampe izađe moja zbirka nagrađenih priča, pod naslovom „TAČKE TOPLJENJA“, u biblioteci „ALBATROS“, koju su – daleke 1921. godine – pokrenuli Stanislav Vinaver i Toša Manojlović. Roman jeste moja velika ljubav, ali nema dobrog seksa bez prave priče! Prevedeno na jezik ofucanih švalerčina: džabe si koitirao ako nemaš kome to da ispripovedaš! A još treba i da se tuširaš, vanredno…

Uživate status „underground“ pisca na prostorima bivše Jugoslavije. Da li vi sebe tako vidite i šta zapravo za vas znači pojam „underground“ danas?

Komplimenti se kreću u rasponu od „najintrigantnijeg i najzanimljivijeg pisca iz Srbije“ preko „najave nadolazećeg Novog Renesansa“ i „pisca sa najpsovačkijim govorom koji blagouštrojena srpska književnost gotovo i ne pamti“ pa sve do „najvećeg drznika srpskog romana“. Ukoliko su pitanja Sokratove odbrane i smrti, autentičnosti Prokopijeve „Tajne istorije“, verodostojnosti političke zavere Marina Držića i detalja Puškinovog ubistva „drskost“, odmah pristajem na ovakvo etiketiranje, koliko se god gnušao svakog svrstavanja. A gnušam se žestoko, priznajem…

Elem, u vremenu u kome živimo, jedina udruživanja koja imaju svoju kakvu-takvu svrhu i koja priznajem kao legitimna jesu korektna politička grupisanja i „politički nekorektni“ ad hoc savezi seksualne prirode: muško i žensko, pupak na pupak, „živeo ženski pokret – ako je kružan i ritmičan“… S godinama sve više alijansa u političkom smislu – uprkos stalnoj opasnosti od eventualne „zoon politikon“ naguženosti – a sve manje stara dobra seksualna paktiranja. Samo ta dva razloga mogu da izrode neki rezultat; sve ostalo su klanovska palamuđenja i jeftino „sviranje na organu“.
Dixi!

Govorili smo o književnosti koju pišete. A, sada malo o književnosti koju čitate. Koje biste pisce i knjige izdvojili?

Sve; od prve knjige na svetu – „Enuma Eliš“ – pa do neke koja danas izlazi iz štampe. Kao što ne možeš da znaš šta je dobro bambusanje bez lošeg seksa – a dame specifične lepote najlepše vode ljubav, da se ne lažemo, „ko drukčije kaže, taj kleveće i laže“ – tako nećeš ni znati šta je prava knjiga ukoliko ne pročitaš i neki težak bulšit. Ipak, Čehov, Andrejev i Kortasar pisci su čije bih priče nosio na pusto ostrvo… A na onaj svet sa mnom putuju De Sad i De Kvinsi, Rable i Servantes, Crnjanski, Meša i Krleža, Sabato i Vargas Ljosa, Džulijan Barns, Kristofer Marlou i Oskar Vajld, Roa Bastos i Fuentes, Andrić, Marinković i Desnica, Hašek i Čapek, Fokner i Birs, Oneti i Karpentjer, Selindžer, Vonegat i Apdajk, Frans i Igo, Gogolj i Bulgakov, Zupan i Miljković, Paveze i Bucati, Kundera i Hrabal, Georg Bihner i Tomas Man…

Knjige idu u sanduk. Moja urna sa pepelom može i pored njih. Neću im valjda smetati, ovako skrušen i skroman…

knjizevnost.org