Tekst ovog nagrađenog “Romana bez naslova” glasi: “Ne treba! Sama ću” (Не надо!Я сама). Ovim romanom Blinov je pobedio na konkursu “za najoriginalnije delo nastalo 2009. koje razvija princip minimalizma u književnosti Rusije”.
Uopšteno govoreći slični eksperimenti ne predstavljaju nikakavu novost u književnosti: “Misli” Montenja; “Maksime i moralna razmišljanja” Larošfuka; “Pokaj se, prahu mili, do radosnog jutra!” Karamzina; te takozvana kratka Puškinova proza skoro bez priloga: klasičan primer iz “Kapetanove kćeri” … Rominja meki sneg. I odjednom valja se u gomilice. Vetar veje, počinje mećava”.
Zatim : “Bdij” i drugi aforizmi Kozme Prutkova; monostih “O, pokrij svoje noge bele” Brjusova; “Kartice” Lava Rubinštajna; “O kako se iznenada završi tursko carsko veće” Vladimira Višnjevskog; “Paradoski” Ljudmile Petruševski, to su samo neki tekstovi koji su šokirali i radovali savremenike svojim samosvojnim lakonizmom. Uostalom, ne treba smetnuti s uma da je manir da se pišu što kraće priče poznat od davnina.
Sama po sebi pojava takvog teksta i nagrada koja mu je pripala mogla bi se svrstati u književne kuriozitete, ukoliko neke savremene tendencije ne bi ograničavale autore u obimu njihovog štiva. Jer, šta je drugo književnost nego jedan od rodova javnog kazivanja, obznanjivanja autora. Tim pre što pisci sa čitaocima mogu podeliti svoje misli i osećanja ne samo sa stranica knjiga nego i na interenetu. Nije slučajno što mnogi pisci vode svoje blogove i pune ih još negde ne publiklovanim novim književnim materijalima. Stoga su neke specijalizovane mreže bile prinuđene da ograniče svoje korisinike : “Školki drugovi” – 1000 znakova, Facebook – 420 znakova; Twitter-140 itd. Dugačko neće niko više da čita na internetu – to je dosadno .
Kratka forma ne samo što ekonomiše vremenom, nego ostavlja prostor za rad misli i mašte. Stoga “Romanu bez naslova” možemo “pripisati” više različitih značenja. “Ne treba! Sama ću” – može razdražena supruga da poviče na muža, ili neku drugu ženu, i tada tekst poprima tonove svađe. A može se izgovoriti i ravnom intonaciojom pa čak i primesama nežnosti – i u tom slučaju kodirana radnja u dijalogu dobija sasvim drigi smisao. Uloliko pak “Ne treba! Sama ću” kaže devojčica nekome od odraslih, te reči svedoče o njenom odrastanju i osamostaljivanju.
Ovaj roman ima samo jedan nedostatak od suštinskog značaja – on fiksira ne početak radnje, nego njen kraj. Obično se sve dešava na ovaj način : autor smisli aforizam, on voljom slučaja postane krilat i popularan i više se niko ne seća ko mu je autor. U romanu “Ne treba! Sama ću” sve je potpuno obrnuto : Blinov je fiksirao formulu koju je već imao. U rečenicama “Ne treba! Sama ću” u koautore se može ubrojiti sva ženska populacija na svetu koja govori ruskim jezikom. A to znači da ne može nikad postati krilata kod toliko koautora.
Povodom nagrade za najkraći roman dodeljenje Vladimiru Blinovu, o tome šta je to u ljudskom biću što i pisce i čitaoce vodi ka kratkim i još kraćim tesktovima, za ruske medije su komentarisali Dmitrij Bak, književni teoretičar, Boris Dubin, sociolog i Vladimir Višnjevski, pesnik, “jednostihovac”.
Dmitrij Bak, profesor i prorektor Ruskog državnog humanističkog univerziteta, književni teoretičar, smatra da je neophodno najpre shvatiti razliku između aforizmna i lakonizma -“Ne treba! Sama ću”, je aforizam. Lakonizam je nešto kratko, a aforizam – duboko i dugotrajno”.
Da bi potkrepio tu misao Bak je naveo anegdotu o jednom Šveđaninu koji je u društvu svojih zemljaka rekao da on jedini zna ruski jezik. On je bio oženjen Ruskinjom i znao je samo dve fraze na ruskom : “Brzo pod tuš!” i “Svi na spavanje”, i te dve rečenice su im bile sasvim dovoljne za razumevanje za zajednički život. “U njihovom stvarnom životu to je bio lakonizam, a prepričavanjem je postao aforizam. I konkretno slučaj Blinova može se shvatiti kao reakcija na suviše mnogo dugačkih tekstova. Ubeđen sam da se broj ljudi koji su pročitali “Rat i mir” sve više smanjuje i taj trend će se nastaviti… Sada uspevaju klip, fragment, reklamni slogan. Mislim da se o tome radi”, tvrdi profesor Dmitrij Bak.
Boris Dubin, sociolog: – Meni se čini da su ti tekstovi slični provokacijama. Važno je shvatiti gde je konačno kraj situacijama moderne i postmoderne i kako će njihovi autori izaći na kraj sa samim sobom. Nadamo se da te samoubice neće uništiti književnost, nego će, naprotiv, proširiti njene mogućnosti na taj način što idu do krajnosti. U kojoj meri stilizovane pesme u jednom jedinom stihu od Brujsova do Višnjevskog obogaćuju kniževnost? Ne bih znao tačan odgovor na to pitanje, jer svaki slučaj je poseban. Možemo samo da ponovimo misao Ahmatove da se književnost stvara od najrazličitijih materijala. I šta će se od koga dobiti – nikad se ne može precizno pogoditi. Akademik Mihail Leonovič Gasparov je smatrao da je lakonizam reakcija na kniževnu suvišnost, otrcanost, i preopširno praznoslovlje. Takva reakcija je neohodna pošto nije isključeno da će postati plodotvorna ne ona sama, nego reakcija na nju.
Vladimir Višnjevski, pesnik “jednostihovac”: – Godine 1990., premda je sebe ne smatram prvim koji je to otkrio, na neki način sam uspeo da stvorim za narod prihvatljivu pesmu od jednog stiha. Šta se može reći u jednom stihu, na satanski način sam došao do tog saznanja kad pesnik može da se tako izražava, pošto već za drugi stih čitaocu ponestaje i snaga i želja. To mi je uspelo zahvaljujući ne toliko mom skromnom daru, koliko velikom ruskom jeziku. To što se može kazati jednim stihom u ruskom jeziku sa prisustvom podteksta i raznih asocijaca, u drugim jezicima je nemoguće postići. Samo je kod nas moguće shvatiti stih “Odavno nisam ležao u Sali stubova” (Centralni dom sindikata u kojemu su bili izlagani posmtrtni ostaci sovjetskih rukvodilaca pre sahrane, kao kod nas nekad u Saveznoj skupštini, prim B.R.). Taj žanr sam praktično za sebe zaštitio. A što se tiče “Romana bez naslova”, ta ljupka senzacija je zakasnila nekih 15 godina. To je već davno viđeno. Tako da meni to nije potrebno. “Ja sam sam”.
Vladimir Aleksandrovič Blinov je rođen 1938.g. u Sverdlovsku. Završio je Uralski politehnički institut u Jekatarinburgu gde stalno živi. Redovni je profesor na Uralskoj državnoj arhitektonsko – umetničkoj akademiji, predsednik sekcije Saveza pisaca Uralske oblasti i rukovodilac organizacije za proslavu Puškinovih jubileja u ovom kraju Rusije. Autor je poeme “Sat kneginje Marije” i knjiga proze “Kartica za hleb”, “Artmanov trag”, “Crni lončić”, “Krompir u mundiru”, “Nedoslikani portret” i dr.
Piše: Branko Rakočević
nightlife-belgrade.com
