Nova knjiga Saše Ilića “Pad Kolumbije” (Fabrika knjiga, 2010) je roman mozaične strukture u kom se prepliću dva vremenska perioda: novembar 1988, kada je održan takozvani “Miting bratstva i jedinstva” na Ušću, i februar/mart 2003, koji kulminiraju ubistvom Zorana Đinđića. “Ta dva perioda ja nisam kontrastirao, već sam ih doveo u vezu i pokazao kako jedno logično proizilazi iz drugog”, kaže Saša Ilić. Ovaj autor se i ranije bavio angažovanim temama: objavio je zbirku priča “Predosećanje građanskog rata” (Free B92, 2000) i roman “Berlinsko okno” (Fabrika knjiga, 2005), a takođe je i jedan od urednika podlistka Beton. U središtu njegovog novog romana je junakinja koja se posle šest godina u Americi vraća u Beograd jer saznaje da joj je otac teško povređen u požaru. Ona sumnja da je u pitanju pokušaj ubistva, a onda u stanu pronalazi beležnicu iz koje saznaje neke veoma neprijatne stvari o svom ocu, između ostalog i da je pisao za ozloglašenu Politikinu rubriku “Odjeci i reagovanja” s kraja osamdesetih.

Na taj način ti uvodiš jednu temu kojom se dosta bavila nemačka književnost posle Drugog svetskog rata: odnos sledeće generacije prema zločinima prethodne, ili suočavanje sa odgovornošću roditelja. Kad smo kod toga, zbog čega si odabrao da tvoj junak ne bude direktno umešan u zločine, već da pripada onima koji su posredno učestvovali u stvaranju ratnohuškačke atmosfere?

Jedan od likova u romanu je i pravi ratni zločinac koji je bio u Ovčari, ali sami izvršioci me mnogo manje zanimaju. Ono što mene zanima su ljudi koji su dali svoje intelektualne doprinose da se oformi klima u kojoj će ubistva i masovni zločini biti opravdani i društveno tolerisani. U tom smislu je ključan odnos između roditelja i dece, u ovoj priči između oca i kćeri, Vladimira Berata i Irene Berat, koja nesrećnim slučajem i sticajem okolnosti otkriva identitet svog oca, a time i balast koji ostaje njoj kao testament.

Samim tim što je glavni junak lektor, neko ko ne smišlja sadržaj već ga samo jezički oblikuje, jasno je da jezik igra važnu ulogu u romanu. Šta si time želeo da poručiš?

Ovaj roman je čitav posvećen jeziku, kao što je “Berlinsko okno” posvećeno sećanju. Vladimir Berat je junak koji neprestano razmišlja o jeziku. Kada ulazi u priču oko “Vojka i Savla” on misli da je usamljen u svemu tome, a potom se polako otkriva da se radi o jednoj mnogo široj mreži, da jezik sa svih strana počinje da se devastira. Poglavlju koje dolazi neposredno posle velikog mitinga dao sam naslov “Noć jezika”, u smislu da u tom jezičkom stanju više nije moguće artikulisati istinu i povratiti poredak stvari. Vladimir Berat inače je oblikovan kao junak koji traga za nekom vrstom slobode, drugačijim jezikom, a ono što je njegova tragička greška je što to radi na jednom pogrešnom koloseku, čega postaje svestan tek kada je kasno za povratak.

Ta tragička greška zapravo je shvatanje književnosti/teksta kao nečeg što treba da bude što lepše i uverljivije napisano, pri čemu sam sadržaj nije toliko važan?

Jeste, kod nas je bitno, kako je govorio Bogdan Popović, da “pesma cela bude lepa”. Ja mislim da je bitno i o čemu se u njoj pripoveda. Mi smo ovde neprestano u klinču, na ovoj nesrećnoj sceni, masa romana i čitave književne proizvodnje zasniva se na tome da književni tekst mora biti lep i da je lepa metafora ključ jednog uspešnog teksta. Ja mislim da se radi o nečemu drugom – da književnost ukoliko nije subverzivna, ukoliko ne razara upravo te premise, ne može da bude živa, i mi onda imamo posla sa jednom mrtvom književnošću. Situacija je takva da književna struktura u Srbiji vrednuje upravo mrtvu literaturu, a sve ono što donosi život proglašava se ne-literaturom. To možemo da pročitamo svuda: u novinama, kulturnim dodacima, obrazloženjima žirija…

Kao i u “Berlinskom oknu”, u “Padu Kolumbije” postoje određeni dokumentarni elementi, stvarni ljudi čije sudbine uplićeš u tkivo knjige – ovde je to mladi Nigerijac Markus Omofuma koga su austrijske vlasti deportovale vezanog i tako ugušile. Kako si saznao za taj događaj i zbog čega si odlučio da ga uključiš u knjigu?

Ja ne volim čistu fikciju, da izmišljam priču – to mi nije neko zadovoljstvo. Oko nas ima toliko važnih priča koje su dragocene, glupo bi bilo ostaviti ih sa strane. A kako sam otkrio Markusa Omofumu? Sticajem okolnosti našao sam se u Beču 1. maja pre dve godine, bio sam nedaleko od Heldenplatza i video neki protest, slušao govore, pročitao materijal i onda shvatio da je to važna priča koja može da nađe svoje mesto u ovom romanu. Ja sam oblikovao lik taksiste i majstora tatua Marka kao njegovog dvojnika, i doveo sam ga u blizinu Brunnenmarkta, tog emigrantskog kvarta u Beču.

Način na koji se Marko identifikuje sa Markusom podsetio me je na “Proketu avliju”. Jesi li imao nameru da napraviš neku paralelu sa Andrićevim romanom?

Nisam imao u vidu Ćamil efendiju, ali ako čitalac nađe takve veze, što da ne. Ovde ima Andrića, on je prisutan i u “Berlinskom oknu”, uvek je to neko ironično čitanje i poigravanje sa Andrićevim nasleđem.

Na opaske da su tvoji romani politički ili društveno angažovani, ti kažeš da je to književni angažman. U čemu je razlika?

Ogromna je razlika. Politički angažovan tekst može biti bilo koji tekst, on ne mora imati umetničku vrednost. Kada govorim o književnom angažmanu ja govorim o samosvesnoj literaturi koja pretenduje na visoku umetničku vrednost. Zato sam se trudio da to bude književni tekst pre svega. Neko će reći: ti si pisao o Politici, o “Odjecima”, o “Vojku i Savlu”, to je sve političarenje…. Da, ali smatram da sam dao solidnu književnu rečenicu kojom sam to obradio.

Za sada su to društvene i političke teme kojima si želeo da se baviš, misliš li da ćeš imati i neke drugačije preokupacije u svojim narednim delima?

Mislim da ću se i dalje baviti takvim i sličnim temama, posebno zato što je ovo društvo čija književnost ne voli da se time bavi. Čitanje nemačkih autora iz Grupe 47 mi je bilo važno da razumem kako jedna kultura i njena književnost mogu da se odnose prema teškoj prošlosti, kako literatura obrađuje nešto što se dogodilo, a što je teško i izgovoriti.

NINOVA NAGRADA

Na pitanje Vladimira Arsenića šta će biti ako roman bude u izboru za Ninovu nagradu, Saša Ilić kaže da ga, u dogovoru sa izdavačem, neće ni kandidovati: “Ukoliko ga Vasa Pavković bude kandidovao, mi ćemo napisati dopis Ninu i tražićemo da nas izuzmu, da nas ta čaša mimoiđe ako može”.

“Berlinsko okno” je, koliko se sećam, bilo u užem izboru?

Tada nisam mnogo razmišljao o tome, sada mislim da ne treba slati knjige na kandidaturu. Nećemo učestvovati u toj trci jer mislim da je potpuno uzaludno davati kredibilitet knjigama koje prolaze to žiriranje, ili bar većini tih knjiga. Ukoliko želimo nešto da menjamo neophodno je da se što više ljudi nađe koji će bojkotovati takvu instituciju, jer tek kad se stvori kritična masa moći će da se oformi neka druga, alternativna nagrada, i moći ćemo da radimo drugačije. Ne želim da učestvujem u trci u kojoj je predsednik žirija u Vučelićevom Pečatu, i da nije nagrada deset nego petsto hiljada evra. Neko treba prvi da započne pesmu, kao što je pričao Branko Miljković. Znam ljude koji se dvoume i bilo bi dobro da oni donesu takvu odluku. Naravno, kad ja kažem: neću da učestvujem, to je smešno, ali kada bi i neki ljudi od kredibiliteta isto rekli, to bi već bilo vidljivo na sceni. Ja se pitam šta je sa autorima koji misle drugačije, a neprestano se nadaju da će taj sistem njih da prepozna jednog dana i da ih nagradi. Recimo, za nas u Betonu je Basara onog trenutka kad je primio Ninovu nagradu prestao da postoji kao autor, kao kritički mislilac na ovoj sceni. On je imao jedinstvenu šansu u istoriji te nagrade da kaže ono sve što je pričao proteklih dvadeset godina. Mi smo ga pozvali da to uradi, on je odbio.

BETON

Nakon pet godina izlaženja i više od sto brojeva Betona, Saša Ilić smatra da je napravljen značajan pomak: “Učinili smo to da na ovoj sceni mogu da se pojave neki tekstovi gde se kritički razmišlja o tekućoj produkciji, ili o nedavnoj prošlosti. Mnogi od tih tekstova nisu mogli da se pojave na drugom mestu. Ono što je još značajnije je da kada putujemo po regionu, ili nedavno kada smo bili u Nemačkoj, vidimo da su ljudi tamo počeli da doživljavaju našu scenu kao mesto gde se nešto ozbiljno promenilo. To je važno da bismo mogli da pričamo s tim ljudima.”

Koliko ste uspeli da uspostavite dijalog ovde?

Mi smo napravili jednu veliku stvar, a to je da je Dobrica Ćosić sa svojom ekipom formirao grupu P70. Oni prosto nisu hteli da prljaju ruke pa su pozvali neke momke, dali im infrastrukturu…

Misliš da je stvarno tako?

Mislim da je apsolutno tako. Dali su im Politiku, Večernje novosti, Srpsku književnu zadrugu, dali su im SKC, i rekli su: idite i radite, imaćete našu podršku. U Politici mi smo mogli da objavimo tekst samo kao repliku, a svi oni mogu da objavljuju stalno – imaju kolumne, uvodne tekstove, svečarske tekstove…. oni neprestano grade kanon. Mi smo pisali i pišemo u glasilu koje smo sami izmislili, i koje će postojati dok mi budemo imali volje da postoji. Oni su dobili jednu izgrađenu infrastrukturu. To je velika razlika.Naš dijalog koji je započet u Politici ja sam zaustavio onog momenta kada sam se pojavio kao “mladi fašista iz jagodinske pivnice”. Nakon toga ja zaista nemam o čemu da pričam.

Sve u svemu, kako vidiš našu književnu scenu, u kom pravcu se stvari kreću?

Moram da kažem da sam veoma pesimističan. Mislim da je ponovo došlo do homogenizacije, potiskuju se mali izdavači zajedno sa piscima tih izdavačkih kuća i postoji opasnost da se – ukoliko se ne stvori neki kritični potencijal – i ovo malo mesta gde se artikulišu drugačiji glasovi ugasi. I onda ćemo krenuti u stvarnu gerilu.

Razgovor vođen u okviru književnog programa KC Grad “Gradska knjižnica”, kraća verzija objavljena u Kulturnom dodatku Politike 30. oktobra

(www.e-balkan.net)