Трилогију „Из јуначког живота грађанства“ раноекспресионистичког немачког аутора Карла Штернхајма (1878–1942), која разобличава бескрупулозност, грамзивост, лицемерни морал, егоизам, редитељка Ива Милошевић поставља на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта. Ово је уједно прво извођење неког Штернхајмовог дела код нас. Премијера је заказана за петак, 21. јануар.
Ива Милошевић припада генерацији успешних српских редитељки, а позоришној јавности наметнула се суптилним, оригиналним сценским рукописом ( „Магично поподне“ В. Бауера, „Shopping& Fucking“ М. Рејвенхила, „Разваљивање“ Н. Лабјута, „Змијско легло“ В. Сигарева…)
Напокон класика на Вашем репертоару. До сада сте махом радили провокативне савремене комаде? Јесте ли се уморили од авангарде?
Већ дуже време прижељкујем да радим класику, али на свој начин.Када сте поменули авангарду, комад који сада радим у своје време јесте био авангарда, али ево данас спада у класику. Другим речима, пожелела сам да се као редитељ опробам на једном слојевитијем и наизглед херметичнијем материјалу. Да покушам да једну комплекснију позоришну форму учиним живом, узбудљивом, убојито актуелном. Ту врсту изазова сам пронашла у комадима Карла Штернхајма.
Да ли та врста драматургије посустаје на нашим сценама?
Не бих рекла да у потпуности посустаје, али чињеница је да је све мање великих продукција класике. Срозала се интелектуална кондиција публике. Узрок томе видим и у најезди до вулгарности банализованој, уметнички јефтиној и занатски осредњој домаћој популарној култури, ту првенствено мислим на телевизијски играни програм, којом су људи бомбардовани и која неминовно, таква каква је, испира мозгове људима и улењује иминтелектуални дух. Тај тренд,нажалост,није у потпуности мимоишао позориште, па је у свести огромног броја људи позориште постало институцијаод које очекују да их забави, засени и још више релаксира у њиховој интелектуалној хибернацији. Забрињавајуће је колико често у последње време чујем како се неко распитује за представу која ће да га „одмори“.
Представа „Из јуначког живота грађанства“ Карла Штернхајма проговара о људској потреби да зарад освајања моћи газимо све пред собом. Зашто је овај мало познати писац из прошлог времена код нас сада тако актуелизован и битан?
Тренутно се наша слика стварности и дух времена поклапају са Немачком уочи Првог светског рата о којој је Штернхајм писао. Са гађењем је немилосрдно исмевао несносну вулгарност живљења својих савременика: површних, саможивих, духовно ограничених, дубоко фрустрираних, али изнад свега похлепних малограђана
које кроз живот води искључиво нагон за освајањем моћи, богаћењем и друштвеним успоном.Ово је слика
света коју доноси трилогија„Из јуначког живота грађанства“, а која обухвата комаде„Гаће”, „Сноб” и„1913“. Кроз три генерације породице Маске пратимо успон на друштвеној лествици, од оца чиновника, преко сина богатог индустријалца, до троје унука који су захваљујући чињеници да им је мајка племићког порекла рођени као грофови.Штернхајм је желео да покаже како мали човек остаје мали и када се попне високо на друштвеној лествици, и како је његове унутрашње димензије немогуће проширити. Подсмевао се томе, али на начин који не допушта публици да се осети супериорно у односу на ликове, већ чини да се и сами препознају као саучесници у једном малигном друштвеном поретку који, историја је показала, сваки час доведе до рата, или барем до велике кризе, што је случај са нама данас. Ето одговора на питање о актуелности Шернхајма данас. И наша локална стварност, као и шира слика света у овом тренутку, указују на то да живот који свако од нас живи, свиђало се то нама или не, кроји удружена похлепа милиона и милиона грађана широм планете. Штернхајм је ироничан у погледу јуначког у грађанима. Грађанство о којем он говори далеко је од грађанских вредности за које се борила Француска револуција. Јасно је да ни актуелна светска криза неће на дуге стазе променити овакво стање света. Неће пробудити више емпатије, сензибилности, људскости.
И овога пута Ваш супруг редитељ Горчин Стојановић потписује сценографију. Ако се не варамо, то је већ 12 представа коју заједно радите. У чему је кључ успеха?
Горчин као сценограф уме сјајно драматуршки да одговори на моје захтеве. Његове сценографије подржавају
моју редитељску мисао, омогућавају ми да је кроз представу јасно саопштим и надограђују је. Исто то могу
да кажем и за музику мог дугогодишњег сарадника и пријатеља, композитора Владимира Пејковића.
Редитељ Паоло Мађели је поменуто дело поставио у Хрватској још осамдесетих година прошлог века. Зашто је овај писац непознат? Заслужено или не? Има ли још класика које не познајемо?
Штернхајм једноставно није превођен на српски језик. Немачка драматургија 20. века је огроман расадник
фантастичних дела и аутора и очигледно се нико код нас није заинтересовао да игра овог писца. Могући
разлог је можда и то што је постављати данас у Србији Штернхајма уметнички храбро и рискантно,а
и продукцијски захтевно. Ви ћете у нашој представи гледати три комада и10 глумаца којииграју укупно 24 улоге. То је у техничком, продукцијском и уметничком смислу захтеван и амбициозан позоришни пројекат.
Живимо у времену у којем влада терор успеха. Како се савремена театарска сцена у Србији носи са тим?
Нажалост, мислим да је позориште у извесној мери окужено терором комерцијализације. Постоје позоришта која успевају да томе одоле, али питање смисла и сврхе позоришта, па и културе у нашем друштву је у великој кризи. Као кривца за то видими културну политику власти која је по много чему учинила да се култура и уметност схватају као нешто што мора бити исплативо, дакле комерцијално, а самим тим и популистичко.
Позориште је, по Вама, простор за катарзу и интелектуални ангажман. У исти мах и храм и дом. Како се, као редитељ, односите према коментарима појединих критичара да су се уморили од „досадних представа”?
Досадно је релативна категоријаи врло опасна реч када се говори о позоришту, јер може још више да створи код људи аверзију према театру и да повлађује примитивној потреби да позориште буде питко и забавно. Слажем се да се у нашем позоришном животу често догађају мање успеле представе, конвенционалне, мртвачке, неузбудљиве, недомашене… али готово у свакој представи је могуће пронаћи барем једну бравуру, једно парче мајсторства због којег је вредело купити карту. Мислим да је у контексту данашње кризе у коју је наша култура запала важније радити на томе да просечан гледалац развије више поштовања за позоришну уметност и способност да разликује изузетно од просечног, занатску солидност од потпуног јавашлука, а не да се охрабрује незналачка ароганција.
Циркус не сме себи да дозволи да буде досадан, а позориште није обавезно да размишља на тај начин. Позориште има право да промаши, да изневери очекивања, али нема право да подилази, да се додворава и да само себе деградира.
Пре неколико година поставили сте драму „Федрина љубав”. Зашто сматрате да је сазрело време за нову Сару Кејн? Који њен комад најбоље кореспондира са нашим садашњим тренутком?
Када се Сара Кејн појавила на светској сцени као свеж, нови писац изазвала је тектонске поремећаје и уздрмала дубоко и публику и људе који се баве позориштем. Направила је извесну врсту револуције и узбуркала устајалу воду која се сваки час успоставља на уметничкој сцени.Тада је потребно да се деси нешто ново, свеже, што ће ишчашити и публику и уметнике из осећања удобности. Мислим да је осећај удобности погубан за уметност. Много је боље да нас нешто жуља и да се трудимо да код других изазовемо немир него мир.
(Политика)
