Osip Madeljštam (1891-1938) je genije ruske i svetske poezije, Čovek čija će se herojska, uzvišena i tragička sudbina večno odslikavati u očima prosvećenih ljudi nepokornih teroru i tiraniji. On je bio slobode trubadur, tvoraštva lepote pevač, progonjeni letopisac, svedok užasne i nečuvene izopačenosti đavolikolike vlasti i društva vaspotavljene nad svim krugovima adskog terora.
Vodiči poput Danteovog Vergilija
Autori monografije “Na Danteovom tragu” književni istraživači, su pouzdani vodiči po svim božanstvenim prostranstvima Raja, po svim kutovima Ada, koji su sami ljudi komletno izgradili po sistemu “ključ u ruke”. Svuda je tuda za života prošao sam pesnik Osip Mandeljštam, bez vodiča. Sada, u monografiji, vodiči Mandeljštamovog pređenog puta kao u magnovenju sa blagorodnim poštenjem svojstvenom Danteovom Vergiliju, sa revnosnom pažnjom prožetom ljubavlju, vode čitaoce po sporednim ulazima u biografiju pesnika, po uzvišenim putevima po pozivu od Boga poslanom, ali, ka teško pojmljivim ali vazda osmišljenim stvaralačkim ciljevima. Naići ćemo u ovoj knjizi i na neohodna, u svakom slučaju dobrodošla tumačenja simbolističkog smisla pojedinih stihova, strofa, pa i celih pesama, proći ćemo zajedno sa pesnikom i njegovim vodičima po nepristupačnom životnom bespuću, koje se izražava na taj način što se neustrašivo kaže ono što su zaslužili i ta osuda se hrabro baci pred svinjske njuške ubica iz Ljubjanke i književnih podlaca iz Saveza pisaca.
Zločinački smisao okretanja točka i sovjeta Utopije
Genije pesnika je na tragičan način shvatio “okretanje točka” i zločinački smisao “sovjeta” Utopije. A sama ona, Utopija, otupivši od prinudnog, u strahu od streljanja “entuzijazma”, nije ni primetila čudovišno ironični paradoks, pogubni ne samo za ruski narod – sovjete, a u suštini se radilo o instrukcijama kako što bezbednije za svoju kožu sići sa lestvica evolucije i skrenuti sa puta Preobražaja u predele najogavnijeg čovečjeg zverinjaka, u masovno potkazivanje, na teritoriju laži, lukavo zamenivši zlo za dobro, rečju, u sve nizine svega onog što se u razvoju homo sapiensa vazda javljalo i do dana današnjeg se javlja u promenjenom po izgledu i zbog toga ne uvek prepozantljivom vidu kanibalizma.
Razume se da su u zverskim zlim pogledima neljudi lično vodili nasamarene ćutljive gomile, u osvetoljubivim pogledima krvnika svih vremena i naroda pesnik je izgledao kao štetočina literarnog procesa koji demonstrativno odbija da svoje pero prilagodi pesničkom bajonetu Majakovskog. Besomučnog je stalno vodila podmukla misao o osveti, ali kao hijena koja se igra sa ulovljenim zecom, nije se žurio da kazni napadača, jedinstvenim među ruskim pesnicima, koji se osmelio da mu zalepi po brkatoj boginjavoj širokoj njuški tako gromoglasan šamar, za koji je bio svestan da će se neizbežno pročuti po celom svetu i da će bilo po zvuku, bilo po odjeku, ta pljuska večno zvučati u akustici Istorije. On izbezumljen žudi za osvetom ali ne žuri, naprotiv, sadistički sladostrasno se oblizuje prateći po njuhu kretanje progonjene žrtve, pesnika osuđenog na pogibiju koji već nije tražio spasenje, mada je privremeno našao skrovište kod svoje ucveljene Muze i buduće udovice Nađenjke. Samodovoljno je, izvrćući ruski jezik, a istovremeno kvareći divnu muziku gruzijskog, pred svojim satrapima postavljenim u ropski položaj mrmljao : “Neki tamo, razumete li vi mene, ništožnij po sve poetuška služi ne našoj partiji, nego tamo nekoj i nekakvoj ne baš sasvim nepoznatoj Muzi-Guzi. I zbog čega žuriti sa streljanjem? Neka utuve da progonstvo nije poslastičarnica”.
Samo ko je meni ravan ubiti me može
Blagodarno je srce autorima monografije Jeleni i Marini Glazovoj koje čiatoce vode po Raju i Paklu Mandeljštama što su svoju dragocenu knjigu ilustrovale fragmentima iz pesnikovih dela pružajući samim tim ogromnu uslugu čitaocima kako onim koji su upoznati sa stvaralačkim opusom velikog Mandeljštama, tako i onim koji o njemu ne znaju baš mnogo. U jednoj od najznamenitijih pesama u ruskom jeziku XX veka “Za žuburnu plemenitost budućih vekova” (За гремучую доблест грядуших веков) poslednji stih glasi “Samo meni ravan ubiti me može”. (И меня только равный меня убит может). Nad ovim stihom čitalac se mora zamisliti i upitati : a koga zapravo pesnik (“on nije vuk po krvi svojoj”) smatra sebi ravnim?.
Jasno je, međutim,da nije imao u vidu “vek-vukodlaka”, a još manje nedarovito ništavilo mesara Džugašvilija, i razume, i njegovo ljubjansko područje, a još manje nekog “kukavicu” i nadmenog krvoloka iz “trošnog blata”. Nemoguće je, a i smešno, bilo bi pretpostaviti da se radi o nekomo od genija prošlih ili sadašnjih, koga bi Mandeljštam mogao smatrati ravnim sebi i svome genijalnom daru, da pomenemo Dantea, Puškina, Pasternaka ili bilo kog drugog velikog pesnika. I stih “I mene samo onaj ko je meni ravan ubiti može”, ima samo jedan svesno ispunjen opravdanoj gordošću smisao ne odnosi se samo na njegovog autora, nego i na sve čudotvorne pojave pesnika i njihove poezije kojoj se i na taj način daje uzvišeni smisao besmrtnosti. Otuda on skromno nagoveštava i zato ne probija odjednom srce svojom istinitošću, da njemu “ravnih”, koji bi silom mogli ubiti pesnika, nema, nije ih je bilo u prošlosti i nikad ih neće ni biti.
Zalog besmrtnosti poezije
Ustvari, to i jeste zalog besmrtnosti poezije, pa otuda nije slučajno što Mandeljštam ne pominje ime ubice, ravnog sebi, Pesniku. Sama ta čijenica sa veličanstvenom prostotom uzdiže Poeziju / Pesnika koji su tako uzvišenog roda da ih može pogubiti samo neko ko im je ravan, a takvog nema. Ubiti i pogubiti Pesnika i zatrti Poeziju može jedino sam Stvoritelj, Tvoraštva Tvorac, kojeg je Pesnik prizvan da slavi i konačno podeli s njim sve radosti postanja i postojanja, tragizam svesnih bića i mučenički znak raspeća, na što je sam Osip Mandeljštam, po sopstvenom priznanju, bio spreman. Kao ljudsko biće pesnika je moguće postaviti na spravu za mučenje, razapeti ga na steni, udaviti u lagerskom blatu, takvih primera ima bezbroj u svetskoj i ruskoj istoriji, ali ono što je napisano večnim perom je nemoguće zatrti sekirom privremenog moćnika makar on bio i moćniji od svih. Pesnik je samo jednim stihom u ništavilo srušio neljude koji su vladali Savezom sovjestkih pisaca, kolega čankoliza i šarlatana sačinitelja agitpropovskih mitoloških oda čijim strofama su opevali čoveka-đavola.
Štiglic slobode i lastavica ljubavi
U monografiji “Na Danteovom tragu” koju prikazujemo, plastično i uzbudljivo su opisani poslednji časovi pesnika izganika, numerisanog zatvorenika utamničenog iza bodljikavog, devetog kruga pakla Gulaga, u ćeliji lagerske barake, na bolničkom ležaju. Kao da vidiš štiglica koji je opustio oslabljena krilca, svog smežuranog i skupljenog u grudvicu svislog od studi i gladi u predsmrtnoj dremeži. Može biti da je umiruća ptica našla u sebi snage da za tren iščezne iz bolnice kao neznana heroina poezije i da tako dospe pravo u bezdan smrti, načisto lišena vremena…
Ali pre nego se stropoštala, gorda ptica je našla u sebi snage da se trgne, nadahnuto po mandeljštamski zabaci glavu, zatim iz razloga isključivo velikih pevačkih zasluga njegovog greoceta, pred božanstvenim zaljubljenim parom Jezika i Poezije, uzvisi se u jednom trenu nad ćelijom, tamom, iznad boljikavim žicama omotanih kula Kremlja, i evo ga kako nad svima nama uzleće taj besmrtni štigličasti štiglic i vinu se za lastavicom u nebesa spreman da “na prostorima otadžbine čudesne” (На просторах родини чудесной) isteklom svojom krvlju i suzama veličanstveno i sa ushićenjem ukrasi neimarskim plačem sazdan spomenik svom pijanom sabratu po peru, Jesenjinu, i to samo za jedan jedini njegov veliki stih : “Nesrećnike po tamnicama taj streljao nije” (Не расстстреливал несчастных по тамницах). Pošto je dosta vremena u letu boravila, ptica pevačica pade iz beskrajnog plavog kruga podnebesja, nožice njene i krilca joj izgoreše na neugasivom ognju njene grobnice, odru svetski poznate vojakinje poezije, štiglica ljubavi i lastavice slobode, štiglica slobode i lastavice ljubavi.
Piše: Branko Rakočević
Nightlife-Belgrade
