Вида Огњеновић, књижевница и редитељка, амбасадорка Србије у Данској, аутор је низа драма, прича и романа као на пример: „Девојка модре косе”, „Сетне комедије”, „Милева Ајнштајн”, „Дон Крсто”, „Права адреса”, „Прељубници”…

Рођена је 14. августа 1941. у Дубочкама поред Никшића. Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је књижевност на Филолошком факултету у Београду и режију на Академији за позориште, филм и телевизију. Магистарске студије започела је у Француској, на Сорбони, а завршила их у Америци, на Универзитету у Минесоти.

Која је основна порука Вашег новог романа „Посматрач птица”?

Мало је једна порука за триста страна текста, па макар била и основна. Редитељ Јуриј Ракитин, који је у Србији радио после бекства из Русије, после револуције, говорио је глумцима да не сужавају улогу на стрелицу, на поруку, којом ће, у датом моменту, боцнути гледаоца да га пробуде из дремежа. Није глума очигледна настава, па да емитујете поруке у гледалиште. Поруке шаљите поштом, а овде усијајте машту и само напред. Не бојте се, можда ће неко разумети и то што сте хтели. Ето, ја се држим те Ракитинове подуке и у литератури.

Који су писци утицали на Вас и како?

Све што сам прочитала утицало је на мене. Ипак, наглашавам утицаје Албера Камија и Валтера Бенјамина на чији есеј „Уметничко дело у време механичке репродукције” ми је скренуо пажњу мој професор ликовног и сликар Владимир Хоровиц. Овај Бенјаминов есеј био је једна врста мог гимназијског уџбеника. Из њега сам стекла прва сазнања о разлици између посебности креативног и јалове имитације.

Где видите себе у књижевности?

Тамо где се литература узима као врхунска истинитост која произилази из промишљања, а не пуког пресликавања живота. Видим себе уз писце који знају да напишу добру причу, уздајући се у бескрајну моћ језика и слободу маште.

Да ли писање делите на мушко и женско?

Не. Већ на креативно и митоманско, на вредност и кич!

За којим вредностима трагате у писању, а за којим у животу?

У писању трагам за дубином и опсегом исказа у којем се језичко богатство и прецизност надмећу до могућности да свет може да стане у једну врхунски написану реченицу. А у животу за одржањем става да чиним што мање зла у сваком погледу, да не губим искреност саосећања у људској патњи и да се никад не поколебам у дивљењу за моралну чистоту и интелектуални интегритет.

Како реагујете на завист, злобу?

Реагујем људски, али не трошим много снаге на одбрану, а баш нимало на враћање истом мером. Сматрам да би то било трошење енергије на споредном колосеку. Замах људске зависти и злобе је у ствари само бука и бес, јер му је стварно исходиште слабост. То је, у ствари, корозивна енергија, па нагриза и онога ко је ствара.

Да ли Вам је дипломатија посао, а писање интима, или…?

Дипломатија ми је тренутно запослење, а писање и позориште су моја професија.

Шта сте научили од дипломата и писаца: Андрића, Дучића, Ракића, Нушића, Црњанског, Винавера?

Да је дипломатија посао ослоњен на вештину преговора и споразумевања међу људима. То је посао упознавања и тумачења разлика да би се пронашле тачке споразума, по моделу Таљерана и Бенџамина Френклина, а не приземног сплеткарења и оговарања маринираних у алкохолу, чијим недуховитим депешама сада „Викиликс” пуни сајтове и медије.

Да ли сте режирали своје текстове?

Јесам. Урадила сам све праизведбе својих комада, а и неке репризне поставке. Уосталом, то је била пракса до почетка 20. века, кад су глумци преузимали улогу предводника, редитеља, по узору на диригента у оркестру. Шекспир је режирао своје драме, као иМолијер и Брехт, с тим што су ова прва двојица и играли у својим поставкама. У мом случају редитељ и списатељ се на том послу узајамно прилично тероришу. Као редитељ могу несметано да вршљам по тексту, да га скраћујем или продужавам, да премештам сцене и појаве, да смањујем или повећавам број улога, зато што одлично познајем списатеља. Но управо то познавање драме изнутра понекад ми сужава видик, спутава слободу редитељског ауторства, па постоји опасност да се представа помало учаури у самом тексту, против чега се као редитељ жустро буним. И тако укруг.

Да ли сте се некад бавили спортом, а сад?

Радила сам партерну гимнастику, оно, знате, мостови, шпаге, стојеви на рукама, прекопити… Ишла сам и на такмичења. После сам у гимназији играла одбојку. Наша „тренерка”, коју смо звали госпођа Одбојка, била је врло строга и за сваку грешку слала нас је на клупу, па сам неколико пута добар део тренинга преседела и зато сам напустила одбојкашки тим. А сад, ако неуротично брзи ход не сматрате спортском дисциплином, убележите ми минус из те области. Иначе, спорт ценим, спортска такмичења су по мом мишљењу најздравији начин да се задовољи велика потреба за надметањем међу људима.

Која сећања чувате за сва времена?

Успомене на драге људе који више нису живи.Кад њих заборавим,нестаћу и ја.

Шта желите да заборавите?

Заборав није ствар наше воље, зато сматрам да је довољно да неке односе, па и људе, уопште не помињем и то нека буде као да сам их заборавила.

Чиме се поносите?

Својим студентима који су сад младе звезде у нашем позоришном сазвежђу: Игор Ђорђевић, Нада Шаргин, Иван Босиљчић, Сена Ђоровић, Слободан Стефановић, Јелена Хелц, Душан Јовић, Ненад Ранковић, Ненад Радовић, Милена Сијерковић, Маја Носовић… Шта кажете, зар немам разлога да се поносим!

Како сте се сачували од удварача?

Нити сам се чувала, нити сачувала. Напротив, све сам чинила и чиним да ме запазе. Удварање је дивна, ритерска комуникација између мушкарца и жене, чак и она рутинска коју примењују невешти удварачи има у својој наивности смисла.

Чега сте се све одрекли због слободе?

У првом реду одрекла сам се настојања да сан о слободи претворим у јаву. Слобода је појам који означава само непосредан однос, а иначе је метафора.

Да ли сте нешто могли да учините, а нисте, па Вам је сад жао?

Много шта. Жао ми је због ствари које сам учинила због неке врсте спољних разлога. У интимном, приватном животу у великој мери сам поступала по сопственом избору. Не кажем да и ту није било погрешних одлука, али и ова временска дистанца потврђује да нису за жаљење.

Увек сте имали посао који волите, а љубав?

И љубав!

Какав значај дајете богу Еросу?

Велики. То је опасан бог. Бог покретач многих виталних точкова, а лукаво се маскира површношћу, непристојношћу и разним кокетеријама. Не наседајте на те његове трикове. Ерос је озбиљно и узвишено божанство.

Шта Вам је важно у односима с људима?

Поверење у моралне обзире, деликатан однос према осећањима, истинољубивост, уметнички укус, поштовање приватности, заштита слабијег, праведност, љубав према деци…

Какав имате став према новцу?

Став сваког сиромаха, а то је да је новац ту да се потроши. Штедња није моја омиљена мелодија. Уосталом, богати не би то ни били да су трошили новац.

Да ли је и машта Ваше богатство?

Па шта друго да наведем, пошто материјалног богатства немам. Мада, искрено речено, никад о богатству нисам ни маштала.

Шта је за Вас смисао живота?

Живети и сваког дана се дивити тој чињеници.

Славко Трошељ (Извор: Политика)